Promijenjen pravilnik o pomoćnicima u nastavi, tri mame iz Knina govore o tome

0:08⧉ Sada je s nama gospođa Marijana Matić, ili Marić— Marić, Marić. Marić, okej. Znači, ovaj, kratko ćemo s tobom. Kako sam uopće dospio u svemu tome? Sam od ove Sanje Majstorović sam vidio objavu i podijelio na svoju stranicu, da se nešto mijenja oko asistenata— Pomoćnika u nastavi, da. Pomoćnika, da. Okej. Pa mi možete otprilike... sad sam sa, već sam bio sa gospođom Jovanko malo o tome, ali mi možete malo u detalje: što se mijenja, zašto, što se događa zapravo? Evo ovako, moje dijete, David Marić, on je u osnovnoj školi Domovinske zahvalnosti, u posebnom odjelu. Dok su djeca od Ivane Sanje, Zorice, u Osnovnoj školi doktora Tuđmana, ali su oni integracijski dio. Znači, moj David je u posebnom odjelu gdje je njima bitno osnovno obrazov— odnosno osnovna nekakva, nekakve upute za samostalan daljnji napredak djeteta. Znači, on ne ide ni na dodatne predmete u druge razrede. On je dijete koje je u kolicima i koje, između ostalog, je u peleni. I do sad je imao svog asistenta. Međutim, pravilnikom koji je stupio na snagu prošle godine se to sve izmijenjalo, i

1:23⧉ sad je njemu u razredu ostala teta koja je bila njegova osobni, odnosno pomoćnik u nastavi. Međutim, njih je 5 u razredu. I sad je tu problem, razumijete, on je dijete koje je u kolicima, koje treba— Koji je on razred sad? On je sad 5. godina školovanja. To vam, ono, to ide po godinama, nema tu sad praktički koji je razred. U principu je 5. godina. I sad je problem, razumijete, mislim, dijete će doći u razred, nije problem, on će s kolicima ući u klupu, ali onda treba oprati rukice, onda treba nešto uzeti. Njemu teta sad treba pomoći. Jasno mi je, da. S druge strane, ima još četvero učenika, jer, pardon, njih je četvero u razredu, dok s druge strane imate još djece kojima isto pomoć, tako usmjeravanje u svemu. I nije samo stvar toga moga djeteta, razumijete? Mi smo tu da, kažem, u ime cijele Hrvatske, u ime svakog djeteta. Jer isto kao što ja želim da moje dijete ima svoga pomoćnika u nastavi, mislim da bi bilo realno i sasvim korektno prema svakom djetetu u Hrvatskoj. Da, da. I, ovaj, ali ako kažete, kažeš da si, da je prošle godine stupilo na snagu, kako to da je tek sad, da se tek sad zapravo ta promjena dogodila? Pa vidite, nama to nitko nije rekao prošle godine.

2:34⧉ Da je nama to bar rečeno na kraju prošle nastavne godine:"Čujte, roditelji, situacija je takva i takva." Ova godina je prošla tako kako je prošla. Znači, mi bismo bili spremni na nešto. A ne, sad počela je nova školska godina, mjesec dana su nam djeca išla u školu, i odjednom nema više. Mislim, to je malo apsurdno, stvarno. Pa, mislim, koliko god je nama to teško, zamislite kako je njima koji su toliko emocionalno osjetljivi, koji to drugačije malo gledaju nego mi. Na primjer, naša sva djeca, mi smo sve mame komentirale među sobom. Znači, mi na njima u tih 5 dana vidimo toliku razliku. A možete misliti kako je njima koji ne mogu tu emociju iznijeti, koji ne mogu objasniti kako je. Znači, svi se bojimo onog najgoreg, da sve krene u regresiju. A s obzirom na stanje kakvo je sada i onoga od prije, to će tako biti, nažalost. Ovaj ponedjeljak ste bili organizirali nekakav, kao, skup u Kninu, na, na, na Trgu glavnom. Kako je to prošlo? Jeste zadovoljni s odazivom, ili mislite da to ima nekakvog smisla, ili...? Pa vidite, ja osobno smatram da ima smisla. I ja isto. Mislim, to, to, jer toga toliko malo zapravo u nas ima, da, da netko izađe.

3:45⧉ Tako je. I jako malo se priča o tome. Da, da. Jako malo. Jer, evo, ja vam mogu reći iz svog iskustva, dok ja nisam dobila Davida, znači, ja djecu s poteškoćama uopće nisam primjećivala. Osobno. Kad je došao David, kad smo mi nekako krenuli svu tu kolotečinu, problema, ovoga, onoga, vrtića, školovanja, obrazovanja— A tek onda vidiš što se tu događa. Tako je. Da, da, istina. I mislim da većina ljudi nije svjesna da se najviše nekih stvari lomi preko njih. Jer u biti ne mogu sami reći, ne mogu sami izraziti. I mislim da je jako važno da se mi kao roditelji skupljamo. Ne samo sad što se tiče Knina, nego pojedinačno, ako treba, svaka županija neka izađu, neka kažu svoje probleme. Jer mislim da zajedno možemo napraviti puno više. I da je jako bitno da nastavimo s tim, zato što mi smo našoj djeci i glas i ruke i noge, sve. Jer ih najbolje poznajemo. A koji je nekakav dan razlog? Zašto sad, zašto se zapravo taj pravilnik promijenio, u čemu je stvar? Zato što u principu i jedna i druga škola navodno idu mimo pravilnika. I postoje nekakve određene sankcije, kazne, kako god već. Ja se u to pravni, taj dio, baš ne razumijem. Ali oni se svi brane time da oni se kose s pravilnikom. U principu, mi to tako ne možemo više raditi.

4:58⧉ Jer smo prošlu godinu, eto, prošli tako kako smo prošli. Ne, ne, razumijem zašto škole, nego zašto je na, na razini ministarstva, države, koga već, zašto je to promijenjeno sad? Mislim— A čujte, to ni mi ne znamo. Jer, evo, kao što sam vam maloprije rekla, nismo znali niti da je promijenjeno. Da, da, a kamoli... A kamoli nešto drugo. Da smo mi to znali možda prije, možda bi se neka stvar tokom leta ili nešto riješila, naša djeca možda ne bi ostala zakinuta. Ovako je još veći šok, jer su krenuli odjednom rez. Da, da, je li to sad možda nekakva štednja novaca ili su to, bili smo na kavi pričali, da su to zapravo neka EU sredstva možda? Pa vidite, oni jesu. Možda su, možda je EU nešto tu rezao, pa ovi su sad škrti i ne žele, mislim— Vidite, sve što smo mi uspjeli nekakve informacije izvući, mama od mame, od ove, od poznanika, ovoga, onoga, svi nam tvrde da u principu novčana sredstva nisu problem. Dobro, nego— Da se to sve da izregulirati. Ispočetka vam je bilo: nije problem ni ministarstva, jer ministarstvo se, da pod navodnike kažem,"opralo" od toga. Stvar je županije koja može iz svojih fondova financirati. Ministarstvo nije briga otkud će biti isplate njihovih plaća. Međutim, kad smo se mi digli, kad smo poslali upite na sve moguće strane, e, onda je bilo: županiji,

6:14⧉ stop. Jer ako vi to krenete, odnosno pustite jednoj, drugoj školi, trećoj, nebitno, kod nas je tu 5, ja mislim, Šibenik, Knin, Drniški, Stanje, Skradin, Vodice, onda je bilo: vi radite mimo zakona. Razumijete? Nitko se neće kositi zakonu, kositi pravilniku. Ali mi, ako mi ne kažemo za svoju djecu, nema nitko drugi reći. Mislim, i tete asistentice, odnosno pomoćnice u nastavi, i učiteljice koje su s njima, žene su isto zgrožene. Jer one se u principu boje ishoda svega ovoga. Vi ne možete dijete koje je u spektru pustiti da samo nešto radi. Njemu treba usmjeravanje. Mome djetetu koje je u kolicima, isto ga ne možete pustiti da sam voza se po učionici, da radi što želi. Jer to su neke stvari koje smo mi ovih godina doveli nekako u red, pa da se zna: e, sad si u učionici, sad ćemo nešto odraditi, malo fokus, koncentracija, koliko tko može individualno. Sad će to, jednostavno, sve je već poljuljano, razumijete? I kakvi su neki sljedeći koraci? Hoćete se sad, koliko sam shvatio, nekako tu ste, skupili ste se vi roditelji i nekakvu inicijativu, mislite napraviti da, da se...

7:24⧉ prvo, da se malo osvijesti uopće? Nitko ne zna što se događa. Možda ići na, na medije, na još nekakvih skupova? Spominjali ste Šibenik isto, da, da ćete možda— Pa čujte, i ovo kad smo organizirali, osobno mi koji smo tu bili, nismo baš očekivali toliki odjek. Mali Knin, šačica ljudi, razumijete? I drago nam je da je to tako odjeknulo i da se čulo za nas. I mislim da mi, koliko ovako među sobom pričamo, iz izvora kojih saznajemo, mislim da mi na tome nećemo stati. Jer svatko od nas želi pravo za svoje dijete. Kakvo, takvo. Ali taj neki dostojanstven put mi želimo za njih. Sve što smo postigli, jer vidite, to vam je, znači, sve dosada što su oni postigli sa svojim pomoćnicima u nastavi. Mi to jednostavno... ili ćemo pustiti pa će sve pasti u vodu, ili ćemo biti ustrajni pa ili nekakva odredba, ili nekakva revizija pravilnika, ili nešto da se pomakne, da se pokrene, da se našoj djeci da nada. Jer nisu oni svi za ustanovu. Da, da, shvaćam. Razumijete? Većina njih je djeca koja su u integriranim razredima, koja razumiju, iako nisu verbalni, koja mogu.

8:34⧉ A mi potencijale najviše svoje djece znamo. Osim toga, malo je smiješno jer i sama struka u principu preferira tu inkluziju, da je ono, da je, kako bih rekao, last resort, da se ide u neku baš specijaliziranu ustanovu i to, što meni nekako ima i smisla. A sad s ovim se u principu to poništava na neki način. Tako je. I malo me boli, onako, Bože, na što se sve troše novci, milijarde se nekako prosipaju sad, jer, mislim, i nije da su ti pomoćnici nešto ni specijalno ni plaćeni, nije to nekakva sad, ne znam kakva, ono, novac. Ne znam, ne znam, jako čudno. Ja vam kažem, evo, iz dijela moga djeteta koji je u posebnom odjelu, koji vam je više odgojni, razumijete, koje dijete ne šeta, kako mi to kažemo, ne šeta u druge razrede, ne sluša druge predmete. Mislim, to moje dijete je puno stvari naučilo. A pa sigurno, da. Razumijete? Iako su njih četvero u razredu, s učiteljicom i sa svakim svojim pomoćnikom. Oni su vam čak imali neku naviku, ako vide da se oni baš unervoze ili nešto, onda idu malo prošetati. Toga više nema. Jer fizički, dvije žene na njih četvero je nemoguće. I pored toga moga s kolicima. Razumijete? Tako da će izgubit će i tu naviku.

9:45⧉ Izgubit će svu onu rutinu do sad što su imali. I bojimo se onih najgorih stvari. To su sve djeca 10, 12, 13 godina. To se, to sve kreću, hormoni, pubertet, ovo, ono. Ne daj Bože nečega tko će odgovarati. Da, da. Da im se što dogodi u razredu, tko je kriv? A po pravilniku je tu učiteljica i dvoje pomoćnika, na njih četvero. Jeste probali s politikom imati posla? U smislu, vidio sam da je ovaj Boris Solomon iz, iz Domovinskog pokreta nešto na Facebooku je sinoć da... Je. Jesi ti bila na tom sastanku ili? Jesam. I kako je to izgledalo, što je, ovaj... Mislim, čovjek je došao kao čovjek. Znači, politički, što se tiče bilo kojeg njegovog opredjeljenja, on se u to nije dirao. On je rekao: "Ja sam tu došao samo da, da saslušam problem." Dobro, on je i županijski vijećnik. Tako je. Da saslušam problem. Da vidim što, kako, može li se što napraviti. Mislim, čovjek je ostao zgrožen. Jer ja isto imam osjećaj, kao što je on sinoć rekao, imam osjećaj da većina ljudi, bilo to u saborskim klupama, bilo to vijećnika, bilo to župana do župana, da ne navodim dalje funkcije, nije uopće svjesna

10:56⧉ problema koji se događa. Nego je na papiru tako kako je, a u praksi je sasvim druga stvar. Razumijete? Jesu onda sad sve škole u Hrvatskoj sad naglo su to prekinuli ili to u nekakvim... Čujte, naše, naše mišljenje je da je to išlo sve jedno po jedno. Donošenjem pravilnika, jer bubam, evo, Kninućemo skinuti danas, pa će se malo pobuniti, pa će oni stati, pa ćemo drugima skinuti. To je moje napamet, govorim. Možda i nije tako, razumijete? Jeste uspjeli stupiti u kontakt s nekim gradovima koji su već to prošli? Pa to su više mama Šimić i mama Majstorović, više su one po tom pitanju. I što se tiče papirnatog dijela i što se tiče kontakata i svega toga, više su one u tome. Ali isto tako, nama je svima neobično da se nitko nije pobunio javno. Da nitko nije izašao, razumijete? Ništa nisam čuo o tome, da. Tako je. I onda je ispalo: jedan Knin, jedna šačica ljudi, guraju nešto di svi šute. I kad smo mi krenuli, onda su se počeli tako javljati iz, ne znam, Šibenika, iz Zadra ljudi, iz Slavonije ljudi. I tu se počelo pomalo to. Ja se nadam da će to nastaviti, jer ja osobno za svoje dijete ne mislim stati.

12:09⧉ Isto kao što, pretpostavljam, većina roditelja, najbitnije im je dijete. A, naravno, da. Što drugo imaš, ono, kad si već roditelj? A mislim, Bože moj, na njima svijet ostaje. Koliko god da se može pomoći. Ne živimo u ne znam kojem vijeku di su sad djeca bila zatvarana. A izjavom, nažalost, ministra Fuksa ispada kao da živimo u tome. A kad je to, kome je to komentirao, to jest u kojem je kontekstu to rečeno? Pa vidite, što je rekao, kao, ono, ako ta djeca nisu za to, onda nek idu u specijalnu ustanovu. Jer to, to je neka, ono, suđenje. Da, bilo je, bilo je, bilo je upita njemu. Javno je on to rekao na, ne znam je li Nova TV ili RTL tko je prenosio. Njegovo obraćanje javnosti je bilo da u posebnom odjelu u Kninu postoje dvije učiteljice, postoje dva asistenta. Mislim da čak on nije ni svjestan da nisu, da nije jedna škola, nego dvije. Ne znam, možda ja griješim, nebitno. I da nisu dvije učiteljice, nego je jedna učiteljica i djece je pet. U drugom je četiri. U donjem razredu su isto, u, pardon, u donjoj školi su isto dva razreda. I u kontekstu svega toga je čovjek rekao da isto tako,

13:20⧉ ako se smatra da dijete ne može pohađati bilo poseban odjel, bilo integracijski dio, da postoje ustanove i za takvu djecu. Mi kao roditelji smo to, naravno, shvatili odmah kao prijetnju. Razumijete? Jer isto kao što je bilo pitanje: hoćete li ih slati dalje u školu? Jer smo rekli, kao, da bi bojkotirali tjedan dana, pa čisto da se, da se nešto pomakne. On je isto rekao: postoji zakonski rok koliko dijete može izbivati. Znači, na svaku našu je bilo stop. Razumijete? Da, znači, baš je nekako... Striktno se čovjek drži pravilnika i mislim da bi trebao možda, kao osoba, imati malo više empatije. Pa dobro, on, on je, on je vojnik onda. On je čovjek na funkciji i to je to. Samo mu kažeš: ne znam što, on će to napraviti. Nije, nije to sad... Tako je. Tu nema neke misterije zašto on to govori. A kad, ako se sutra to dođe s više instanci da se promijeni, onda će on govoriti: e, ja sam oduvijek bio za 50 pomoćnika. Mislim, ja mislim, ono, to je apsurdno. Meni je to sve jasno. Ali mi, eto, što tražimo je da se našima... Da, jasno, jasno. Da, da. Da se našoj djeci vrati na staro, da imaju taj dostojanstven put, da mogu nešto tokom svog obrazovanja naučiti, steći, da sutra on meni može doći sam uzeti,

14:32⧉ napiti se, sam pojesti, iako mi to sve radimo kući. Znači, sve što oni rade u razredu, mislim, naravno, sve učiteljice, asistenti, odnosno pomoćnici prenesu. Mi moramo biti ustrajni u tome. Jer ako ja radim jedno, a on dođe tamo, a zakinut je. Sad trenutno je. Jer njemu učiteljica ne može od 3 sata školska izdvojiti individualno njemu 1 sat. To je nemoguće. Da. Jer je njih četiri u razredu. To je, mislim, što da vam kažem, situacija je baš teška. Mislim da bi trebalo prvo probati u nekakvim dopisima ili nekako, koji je točno razlog. Onda, kako bih rekao, imam dojam da je to važno jer je sad sve nekako, ono... U zraku. U zraku. Nema više tih pomoćnika koliko treba, nego će, eto, biti dva. Zašto točno? Ako, kao, novac nije problem, što je onda problem? Nešto, nešto mora biti problem. Jer zašto bi to mijenjali inače tako? Pa vidite, mame su išle i prema ministarstvu i prema pravobraniteljici i za djecu i za asistente. Znači, apeli su upućeni svima, mailovi su poslani svima. I što? Nema odgovora. I svi vam se grade time. Takav je pravilnik koji je stupio na snagu prošle godine. Ako cijela Hrvatska tako radi... A što znači prošle godine?

15:42⧉ Mislite kalendarske ili, ovaj... Školske, prošle školske godine. Aha, znači... Jer u principu... 24, 25. Okej. Tako je. Jer u principu, realno gledajući, njima se nitko nije javno pobunio. Nijedna televizija, koliko smo mi bili upućeni. Mi da smo znali, mislim da se to prošle godine dogodilo, pa valjda bi netko izašao na nekakav trg, nekakav skup, nekakav mirni prosvjed, nešto, pa bi znali i mi u čemu je problem. Nego mi to čak nismo znali ni završetkom prošle školske godine.

16:11⧉ Mogli su sazvati roditelje: čujte, situacija je takva i takva, pravilnik taj i taj je stupio na snagu tad i tad. E, ali onda bi nastala buna i to. Razumijete, ali isto... Ne žele da se išta o tome priča i da je to sve riješeno. Tako je, ali isto tako su oni krenuli u novu školsku godinu opet mimo pravilnika. Da, da. Znači, što, mjesec dana je u principu sve bilo normalno. Tako je. Ja to dobro shvaćam. 8. 9. je nastava krenula, 1. 10. je gotovo. Ujutro su bili u školi, popodne nemaju. Nemaju svojih asistenata više, pomoćnika u nastavi. Razumijete? To je sve priko noći. Mi smo ostali svi zatečeni. Mi smo svi... Svašta, svašta. Vjerujte mi, svi smo već ovih dana izbezumljeni, umorni, iscrpljeni. Djeca su, mi na njima vidimo ogromnu promjenu u 5 dana. U samo tih 5 dana. A nas kao roditelje je strah sad, od ponedjeljka, kako će to sve u nastavi ići. Da, mislim, ja sam isto kao nekakav kvazi aktivist, ne znam, onako, preko više, ali više nekako online, onako, ono što, što mogu, ajmo reći, kako bih rekao, neki savjet, nešto što sam naučio kroz svih ovih 8, 9 godina, što se s time zafrkavam. Treba vam jako puno živaca, ništa neće biti brzo. Nemojte se, nemojte izgoriti. Nećemo se predati.

17:21⧉ Ne, ne mislim to, nego nemojte isto... Pazite sebe. Morate se na neki način mrvicu emocionalno distancirati, na neki način. Znam da su djeca u pitanju, nije to lako. Lako je to reći. Da, da. Ali opet, zato što je sustav tako rigidan, oni svi, evo, vidite što to, pa pravilnik, pa ono. Sve sad to nekako prošlo, onako, gdje ti se onako loptaju, a mi nismo osnivač, ne pitajte nas ništa, a ja sam samo županijski vijećnik, ja ne mogu... Nitko ne može ništa. To je prekrasno, naprosto, kad taj žrvanj krene. Ali, ali, ali nekako uz podršku javnosti i ovako, ne znam, ovaj moj podcast i Facebook i to, može se dignuti nekakav, ono, kako bih rekao, momentum. Malo na veći nivo to sve. Malo na veći nivo i moglo bi tu biti uspjeha, po mom nekakvom mišljenju, onako, ako se to dovoljno zgrozi javnosti. Ja mislim da je za zgražanje, pogotovo što je to već, znači, godinama to sve funkcionira i sad onako preko noći... Da. To gase. Tako da... Da, da, da. Pa mi smo isto tog mišljenja da jednostavno svi trebaju znati, bez obzira familije, ima li dijete s poteškoćama ili ne.

18:33⧉ Mislim da bi svi, svi trebali znati za situaciju u cijeloj Hrvatskoj što se događa. I isto smo tog mišljenja da mi bi, nije bi, nego idemo dalje. Jer za svoje dijete, kažem vam, i vi ste roditelji, sve, mislim, sve bi napravili za svoje dijete. Još ako vidite poboljš, poboljšanje nečega, boljitak nekakav, mislim, mi tu ne namjeravamo stati. Da, bravo, svaka čast. Eto, ništa, hvala vam, gospođo Marijana. Znam da morate, moraš ići, pa eto, sve, sve najbolje želim. Hvala vama. I vama isto. Hvala. Hvala. Evo, sad je s nama gospođa Ivana Šimić. Isto, znači, ti si majka isto, ovaj, dječaka, je li tako? Tako je. Kako si rekla, Roko, da se zove? Roko, 11 godina, četvrti razred. On je što, spektar autizma? Je, je, spektar autizma. Nema pridružene dijagnoze.

19:22⧉ Jedan od rijetkih, koliko sam imala prilike, ovaj, čuti od stručnjaka. Međutim, i takva dijagnoza nije mala dijagnoza, je li? Znate da je svaki, svaka, svako dijete u spektru slučaj za sebe. Nemaju dva ista. I ako znate samo jednog, znate samo jednog, vjerujte mi. Tako da, eto, ali naučite s tim živjeti. Kako, je li, je li verbalan, kako je, koja je situacija s njim? On se, on se kao vodi kao verbalan. Ima ogroman fond riječi. Međutim, on vlastite rečenice rijetko ima. On će ponoviti, on u biti reproducira kao radio. On može izgovoriti, on zna značenje toga što izgovara, ali ja ću mu reći: recite Eti: "Dobro sam", on će onda reći: "Dobro sam". Jer u tom smislu. Svoje rečenice vrlo rijetko, kad mu nešto treba, baš da je za njega onako vrlo zanimljivo, to će reći. Dosta je agramatičan, ne koristi mi padeže, ali sve u svemu, od potpuno neverbalnog djeteta kakav je bio, ovo je izniman napredak.

20:34⧉ A kad je, kad je krenuo nekakav govor? I kakav? Pa, sa nekih, e sad se treba vratiti unazad, sa nekih možda 7 godina je to postalo vode, jesti ili tako neke osnovne potrebe u jednoj riječi. Tad je to krenulo, dogodio se nekakav bum, zahvaljujući radu i stručnog tima, logopeda, defektologa i nas, i, i, i, eto, možda i Božjom voljom, ovaj, da, da taj njegov fond riječi konstantno raste. Međutim, mi smo se dosta borili s tim da ih poveže u rečenicu, da, da to ipak ima nekog smisla, da se on može izraziti, da, da, ovaj, je li, da se i njemu olakša, a i nama, je li. A da, da, naravno. E, sad, kako si spomenula da je svako dijete drukčije, moj isto mali, ovaj, mlađi u spektru, nakon dosta stvari što, što čitam, hrpa toga naprosto nije, ovaj, kako bih rekao, ne, ne spada u tu. Ne uklapa se. Da, da, u tu kategoriju tipa, ono, senzorno, onako, ja ne znam, on

21:48⧉ zna, jedino što zna se manifestirati tipa, ali to je isto kako njemućefne, ne znam, neće čarape sad, ono, usred zime smo i sad onako. Faze prolaze. E, onako, ono, kući, mislim, grijemo i sve, ali opet, ono, nekako želiš ga vidjeti ipak sa nekakvim čarapama, a neće, neće, a ja kažem onda, onda ne moraš. Ali onako, zna kad je toplije, onda baš hoće čarape i tako, ono, uopće, ono. I postoje ti elementi. Da, da, ili ono tipa odemo u. Ti se uklapaš. E, odemo u Luna Park i tamo sve onako blješti, vrišti, djeca druga, one, one vožnje i to, ništa, ono, sve normalno, najnormalnije. Tako da je stvarno je, svaki je, svaki je svoja. Na svoj način. Pa je, za autiste je nekako specifično da oni ne vole kontakt, ne vole fizički dodir i to. Moj Roko, od kako se rodio, on grli, ljubi, mazi, svako se. A je, ovaj moj je maza to, ne možeš ga se riješiti. Nepoznate ljude u trgovini zagrli, mislim, je li, ovaj, u tim nekim stvarima se ne uklapamo. Da, da. A kako je izgledalo, kako je izgledao početak školovanja s njim? Roko je dobio odgodu, naravno, jednu godinu, što je bilo izvrsno za njega, jer smo u tu, u tih godinu dana dosta i napredovali. Nekako imam osjećaj, on što je stariji, da mi u toj godini sve

23:02⧉ više može napredovati, je li. Sad može biti da se ja kao majka malo i tješim, ali potvrđuje mi to i osoblje koje s njim radi, je li, stručni kadar. Ovaj, dobili smo tu odgodu, onda smo turbo radili. Mislim, oduvijek se s takvom djecom se uvijek radi, je li, ti nikad ne miruješ, ti uvijekulažeš i u, u, u terapije i, i u svoju vlastitu edukaciju, ovaj, u silne te tečajeve i ostalo. Tako da, baš smo bili uprli, do te mjere da mi je teta Jovanka rekla jednom da sam od njega napravila vojnika i da je on samo dijete, što je mene strašno pogodilo. Jer ti u tom trenutku nisi ni svjestan toga da je on samo dijete, je li. Da, da. Nego, e, mislim, je li, ovaj, evo vi kao roditelj istog takvog djeteta, vjerojatno i svoje dijete gledate što više, malo ružno zvuči, ali upregnuti, je li. Da je, sad ćemo se zauzeti za to, da tebi bude najbolje moguće. I mene je uvijek mučilo, mogla sam još neku terapiju ubaciti, mogla sam još nešto, mogla sam, mogla sam. A znam, ali mislim da se ne treba tako. Ja sam bila tu. Ono, jer, jer, mislim, ja nisam, nisam skeptičan prema svemu tome, ali isto

24:12⧉ mislim da je tu dosta nekako do, do djeteta i kako se njemu, ono, u mozgu doslovno. Naravno da uz taj rad i to može, može učiniti razliku. Ne radi štetu, to, to je sigurno, ali to ja mislim da je dosta isto do djeteta, jer neka djeca isto tako krenu, pa onda kasnije, ono, zar je njemu nešto i bilo tako, a neka i ne. I tako to dosta. Je, je, ali ja sam baš bila u tom modu, bila sam u krivu, očito. Ovaj, ajmo što više, i sebe sam, njega da ne pričam koliko sam ga opteretila, a i sebe sam silne, znači, i radila sam. Ja imam i starije dijete, redovnog, ovaj, razvoja.

24:55⧉ Jednostavno se opteretiš i, znači, daj, daj edukaciju, daj ovo, daj ono, trči, istražuj, pitaj, zovi. Mi smo u jednom trenutku bili, gušili smo se od svega toga i doslovno mi je teta Jovanka rekla: "Stani, napravila si vojnika od djeteta, aj ti malo diši, a daj i njemu da diše, da ono." I tu me malo probudilo. I kako se onda, ovaj, kad je krenuo, ne znam, u prvi razred, kako je izgledalo to? Mi smo već preko ljeta, prije ljeta, tražili smo pomoćnicu u nastavi, zato što je Roko takva osoba da ako te na prvu prihvati, prihvatio te; ako na prvu neće, nema te prilagodbe da bi se on, da bi ti se njemu počeo sviđati, je li.

25:39⧉ Došli smo do osobe koja je predivna u svakom smislu, to je naša Karmela. Ovaj, oni su se odmah, da tako kažem, zaljubili jedno u drugo i, i malo smo ih upoznavali preko ljeta da bi bili spremni za prvi razred. Karmela je s nama, evo, četvrta godina. To je jedna takva simbioza, ja vam to ne mogu opisati. Ja sam toliko mirna i sigurna kad je moje dijete u biti, ovaj, s njom, vjerujem joj kao što vjerujem sebi.

26:09⧉ Roko je dječak koji, ajmo reći, obožava matematiku. On je vrsni matematičar, on je, sposoban je u tom polju. Međutim, on, on treba poguranac od Karmele, jer on, ako mu ne kažeš: "Ajde, riješi", on to neće riješiti, on gleda okolo, je li, normalno. Da, da, odludi malo. Meni, ja sam si još prije mislila u biti da ih nekad i razdvojim, da vidim kako će, ali to ne ide. Zato što on, ako, možda je on sposoban za to, ali mu moraš reći: "Ajde sada. Sad radimo. Nema sad gledanja kroz prozor, sad radimo." Ovaj, divno surađuju i, ovaj, i ta neka simbioza njih dvoje, ja se tu čak i ne želim miješati, jer je to, ne mogu uopće opisati, evo. A koliko ona ima godina? Karmela sam i ima 27 godina. A dobro, to je isto mlada osoba, ono, super, ajde. Pa znate, ja sam imala priliku raditi kao pomoćnik u nastavi. Doduše, bila sam na zamjenama, jer sam u tom trenutku radila u ovom sustavu, u udruzi Sveti Bartolomej. To je jako težak posao, jako težak posao, jako odgovoran posao, zahtjevan, i

27:23⧉ onaj tko to baš ne voli, i tko nema tu empatiju u srcu, ne može to raditi. Pa vjerujem da ti treba empatija, da treba imati neki, ono, kako bih rekao, iskru, onako, da, da, da si takve stvari dobre i, ono, da, da, to, ovaj. Definitivno, da. I, ovaj, znači, sad je od, od ove školske godine, zapravo ne školske godine, nego od 1.10. je vam je šok nastao, već sam pričao i sa ovima prije o tome, znači, šta, odjedanput. To se dogodilo u jednom danu i ja sam svjesna toga da postoji pravilnik još od srpnja 2024. Međutim, nekako je, ja sad ne znam, nitko se nije čuo iz ostatka Hrvatske, gasila se škola po škola ili grad po grad, micali su te pomoćnike u nastavi.

28:12⧉ Ja se isto ne mogu sjetiti da sam o tome, pratim dosta medije, neko, ne mogu se sjetiti, a možda mi je i promaklo, ne znam. Koji su već gradovi, na primjer,ugašeni, jel znaš? Ne znam. Znam da Šibenik nema, znam da Drniš nema, Kisanje nema, i to su ovi gradovi neki oko nas i općine. Za ostatak ne znam. Znam da se javila jedna gospođa, ali ne mogu garantirati iz kojeg grada, da se to dogodilo još prošle godine, da su oni kao roditelji pokušali nešto, međutim, nisu naišli na podršku javnosti. I naravno, kad te nitko ne čuje, ha. Nitko te ne čuje. Da, da, da, oni su to odredili tako i to je to sad, da.

28:52⧉ To nas je dočekalo, nažalost, u prošlu srijedu. Znači, pet dana nam djeca nisu išla sada u školu. Ja, nažalost, na svom djetetu već vidim nekakvu regresiju, manju, ali je vidim. Je li to bio nekakav dogovor da se djecu ostavi kao iz protesta ili? Aha, aha, okej. To je naš, evo, mali bunt.

29:20⧉ To je u biti, mi smo htjeli da nas netko sasluša, jer da te netko čuje, treba te htjeti saslušati, ali nismo naišli na dobru volju. Možda naiđemo, ne znam, možda još nije došlo do pravih ušiju. Ne mogu reći kad nisam s nekim komunicirala, ovaj, od relevantnih osoba. Vidjet ćemo. Ali ja ne namjeravam odustati, jer ja sam toliko, ja mogu govoriti samo u svoje ime, ali vjerujem da se odnosi i na druge roditelje. Tolike godine sam uložila truda, rada, znoja, krvi, suza, ne znam čega. O novcima neću razgovarati jer me to u ovom trenutku ne interesira, to je moje dijete.

30:04⧉ I moje dijete je toliko uložilo. I svi mi, kompletna obitelj, moja cijela šira obitelj, znači, ja sad ne govorim o onom nukleusu obitelji, nego o široj obitelji, svi su uključeni u Rokov autizam i Rokovu integraciju, u biti, u društvo i socijalizaciju, da bi nam, da bi bio što više, je li, ovaj, funkcionalan i, i u društvu, je li, dio, on je dio društva. Toliko smo svega ulagali godinama da bi nam sad u pet dana krenula ta regresija.

30:37⧉ Ja to neću dopustiti, ja ću gristi do kraja. Što god da me dočeka, dočekalo me, hvala Bogu, ali pustiti neću. Da, možda jeste razmišljali o idućim koracima, možda nekakvu, možda bi bio dobar početak udrugu stvoriti, pa, pa netko prikuplja članove i tako. A i daje određeni legitimitet kad se piše nekakvim. Jasno. Institucijama i to. Udruga svakako dolazi u obzir, Udruga roditelja djece s teškoćama u razvoju, Udruga Sveti Bartolomej je udruga osoba s invaliditetom i oni nas uvijek podržavaju. Međutim, oni imaju svoje neke, ovaj, fokuse, što je normalno i ja ih razumijem. Da, oni nisu samo za djecu za početak. Tako je. I hvala im na podršci od srca. Međutim, ja shvaćam da ne mogu 100% biti kao mi, što smo tu sad u tom problemu. Upravo zato smatram da je u redu da, da se, i da bi bilo poželjno da se roditelji okupe u takvoj jednoj inicijativi. Na kraju krajeva, i ja kao roditelj, ja opet govorim za sebe, trebam nekakvu podršku. Naravno, da, da.

31:48⧉ Udruga osoba s invaliditetom ne nude baš takav tip, koliko imamo, ovaj, prilike vidjeti oko sebe, ne nude takav tip podrške gdje bi neki, možda bi psihoterapeut sjeo preko puta mene kao preko puta, je li, osobe koja je duboko zabrinuta u biti za svoje dijete, pa malo i mene osnažio, je li. Ja kad sam tek stupala u ovo, kad je Roko krenuo na, na, na pretrage, kad smo u biti gledali što mu je, kad smo čekali dijagnozu, mene nitko nije uputio od nekih institucija, znači, imaš pravo na to i to, dijete ti ima pravo na to i to. Ja sam to sve saznavala posredno od drugih roditelja. Sretneš nekog u čekaonici, pa ti kaže, nekog u trgovini, pa ti kaže, je li. To, mislim, to nije dobro, je li. To nije dobro. Roditelji su svakako u tom trenutku uplašeni, izolirani, na rubu, je li, znate i sami u toj se situaciji. Ja nikad nisam dobila informaciju od jedne osobe, znači, tipa osobe kojoj je to posao, da mi kaže: "Ej, slušaj, imaš pravo na to i to, evo ti papir." Uvijek su, ovaj, supatnici, da se tako izrazim, pa mislim, je li, ovaj,

33:02⧉ upućivali me. I sad ja gledam da i ja uputim nove, je li. Bilo bi dobro da postoji udruga u kojoj ćeš dobiti pravnu pomoć, u kojoj ćeš dobiti psihološku pomoć nekakvu, u kojoj ćeš dobiti upute, je li, ovaj, pa na kraju krajeva i priručnik kako se nositi, ne znam, s autizmom, kako se nositi s Down sindromom. Osoba koja je, znači, majka koja je tek rodila dijete s Down sindromom, mogu samo zamisliti kako se osjeća. Da, da. Bilo bi dobro da makar zna: "Ej, nisi sama." Okej, tu smo. Pa je, to je, to je dobra ideja. Često, ne znam, i roditelji koji tako, takvo dijete, mislim, ili možda ni nećeš skužiti odmah, ali nakon nekog vremena, onda onako, osjećaš se sam, onako, nekako misliš da si ti jedini s tim problemom, tako da je takva nekakva udruga koja je baš specijalizirana za to, ja mislim, dobra ideja. I onda nekako i graditi članstvo i kako ste stariji, nekako mudriji, ono, pa dobro, ono što si rekla, sve u principu, dobra je to ideja. A ti shvaćaš zašto se to odjedanput, zašto se taj pravilnik donese? Ne shvaćam, ne razumijem. Prvo mi je palo na pamet da bi to mogla biti nekakva ušteda.

34:16⧉ Nije mi normalno i pomalo čak i sramotno da se štedi na najranjivijoj skupini društva. Mislim, je li, razumijemo se. Pa sam onda malo išla kopati i tražiti, i ispada da se pomoćnici u nastavi financiraju velikim dijelom iz europskih socijalnih fondova, a samo 15% iz proračuna Republike Hrvatske. Pa sad, ako je u Hrvatskoj ne znam koliki broj djece s teškoćama u razvoju koji trebaju pomoćnika u nastavi i koji imaju pravo na pomoćnika u nastavi, to je vrlo mali iznos na godišnjoj razini, jer oni imaju male plaće. Njima je satnica 7,5 eura ili 7,2, čini mi se čak. Da, nisu to neki gigantski novci, da. To je baš malo. Nije mi, ne drži mi vodu da je to neka, kao neko rezanje troškova.

35:09⧉ S druge strane, ne znam što bi drugo moglo biti. A ovako sad, ovako, kad, kad ovako sad, dok pričam s vama tu svima, ovaj, palo mi je na pamet da se sad ti EU fondovi, ovo, ono, čitao sam da će to za dvije, tri godine, da će to ne skroz nestati, ali ono, tipa, ako sam ja to dobro shvatio, znači. Dobili ste dosta vam je. Molim? Dobili ste dosta vam je, je li. U principu, kao da će ono za 90% se toga smanjiti. Možda je, možda je stvar u tome da, da se i to misli, ili jako smanjiti ili odrezati, i onda oni preemptivno, malo po malo, to nekako skidaju, a ne da im se. A je li normalno da skidaju na djeci s invaliditetom? Naravno da nije, tu se slažemo, nego, nego. Pa sramotno. Mene ono, koliko, na, na, na kakve sve ludorije se bacaju novci, milijarde, ono, nekako. Pa čitamo svaki dan u novinama da je ne znam čija torbica, ne znam čija večera, ne znam čije nešto, ono, ne znam, u, u tisućama eura. Pa sramotno je da sad nas dvoje sjedimo ovdje i pričamo o tome. Ma da, da, mislim, više sam mislio na, na javni novac koliko se prosipa na, na gluposti totalne, mislim. Pa i to je javni novac. Javni novac je, znači, i savjetnici, i tajnici, i ministri, i

36:22⧉ svi oni dobijaju iz proračuna plaću. To je javni novac. Da. Ja sam porezni obveznik. Mislim, je li. Da, da, da, jasno. Pa oprosti, molim te. Znači, nema se za pomoćnika djece s teškoćama, ima se za 16 pomoćnika nekog koji je šta, tajnik u nečemu, mislim, o čemu pričamo mi tu? Da, da. I onda kažu njih, njih petero u razredu mogu sa dva pomoćnika. Ne mogu. Ja ću vam reći zašto ne mogu. Moj sin konkretno je u razrednom odjelu, posebnom razrednom odjelu, znači upisan u školu po članku 8.5 Pravilnika o osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju djece s teškoćama u razvoju. To konkretno znači da on hrvatski matematiku i prirodu sluša u tom posebnom razrednom odjelu. Pet drugih predmeta sluša u redovnom razredu, četvrtom B. Dobro. Četvrti B se nalazi na katu, a ovaj razred je u prizemlju. Kraj njega sjedi dječak koji je po istom tom principu šesti razred. On ide šesti A. Aha, on onda ide sa šestim A.

37:34⧉ Tako je, tako je. Znači, on opet hrvatski matematiku i prirodu i društvo sluša sa mojim Rokom, a ostalih pet predmeta sluša na trećem katu, ajmo reći sad karikiram, ne znam gdje je taj razred. I takvih pet učenika. Kako da dva pomoćnika budu u četvrtom B na prvom katu, istovremeno u šestom A na trećem katu, u prvom C na prizemlju, u posebnom razrednom odjelu? Znači, na pet mjesta dvije osobe istovremeno moraju pratiti učenika. O čemu mi razgovaramo? Ili ćemo im ukinuti prava, sva prava koja moje dijete ima, i ostavit ćemo ih u posebnom razrednom odjelu bez glazbenog, bez likovnog, bez vjeronauka, bez tjelesnog, bez informatike, i ne znam što ga sutra čeka još i tehnička kultura, i ne znam koji su još predmeti tu će biti uključeni u redovnom razrednom odjelu. Hoćemo li, znači, postoji i taj pravilnik koji jamči mom i vašem djetetu, znači, pravilnik koji jamči obrazovanje i taj integrirani, ovaj, sustav u kojem se on, znači, integrira u društvo i zajednicu, među svoje vršnjake.

38:47⧉ Hoćemo li ih ostaviti? Znači, koji ćemo pravilnik sada poštovati? Da, da, shvaćam. Svakako treba se, treba se spojiti s tim svim drugim gradovima i tako, Udružena fronta u nekim tim drugama. Pa ja se nadam, ja sam svjesna i, da, da. Ja sam svjesna da su roditelji djece s teškoćama već prožvakani životom, da su umorni, i sama sam takva, da su iscrpljeni, beznadni, i onda, umjesto da, kad si, kad se već valjaš u tom blatu koji te, ovaj, čime te život dočekao, očekuješ da će ti država pružiti ruku, a ona te još nagnječi onako. A mislim da je, greška je od, od države previše očekivati, to je onako. Umorni smo, ja znam da smo umorni, ali želim da netko negdje nađe tu snagu, pa ajmo sad svi, ovaj, makar taj minimum. To, to zaista nije luksuz. Ne tražim, ne tražimo ne znam što. Znači, tražim da mi dijete bude na satu glazbenog, mislim, o čemu pričamo mi? Da, da, da, ništa ne tražiš ne znam što. Ovaj, ja mislim da će, ne, nitko ne zna za ovo. U principu, evo, ja isto, ono, prvo, prvo što čujem, a dosta sam nekako utakan u medije i to, mislim

40:00⧉ da ćete naići na, na simpatije javnosti. Nadam se, da. Ja mislim da hoćete, i ono što moje neko iskustvo kao kvazi aktivističko govori, ako, ako tu nekakva se masa stvori onako da, da je javno mnijenje protiv njih, sve će oni lako promijeniti i pravilnike i to, odjednom ništa neće biti problem i to, samo, samo treba biti ustrajan nekako i. Mislim da trebamo prvo senzibilizirati javnost, jer često ćete, ovaj, ružna istina, ali je istina i činjenica, često ćete u javnosti čuti: "Ma oni bolesni, ma oni ovakvi, što oni rade u normalnoj školi?" Je li. Pa dobro, mislim da to ipak manjinama kotakuje. Ima, možete to naći i po, mene je to prije znalo ne mali broj puta rasplakati, više sam otupila na to, to je normalno. Pa znam, dobro, to su možda komentari na Facebooku, ali to. Dobro, internet ratnici. Da, da, da, internet ratnici. To je ipak jedna manjina, onako, koja nešto. Mislim da ipak svatko koliko-toliko pristojan i to nekako vidi, vidi tu vrijednost tome i onako, tako da. Ja mislim da oni trebaju upoznati našu djecu. Naša djeca su toliko.

41:07⧉ Ma neka, nema pomoći nekim. Toliko su, ovaj. Da upoznaju, isto bi valjda rekli: "Ma, ma užas." Dok se njima ne dogodi. Ali nažalost, nažalost, znate i sami da je trend takav da, da svake godine u Hrvatskoj imamo sve više odgoda, sve više djece s dijagnozama raznim. Nažalost, dogodit će se svima. Bit će rijetki, rijetki sretnici oni kojima se neće dogoditi. I onda će to postati problem svih nas. Pa dajte, ljudi. Da, da.

41:40⧉ Što je sad sljedeće u planu, nekakvo okupljanje u Šibeniku? Tako je. Planiramo okupljanje u Šibeniku 18. listopada. To dođe subota, je li tako? Tako je. Nadamo se što većem broju, ovaj, ljudi koji će nas doći podržati. Nadam se da ćemo, da će sve proći mirno, jer to nije prosvjed, prosvjed, ne tražimo mi cirkus ili nešto. Želimo samo da netko obrati pozornost na naše probleme, da nas netko sasluša, pa da sjedne s nama za stol, pa da, ovaj, pronađemo zajedničko rješenje. Ne želim ja na, na nikoga ni vikati ni nikoga optuživati za nešto. Možda taj čovjek koji donosi odluku nije upoznat s problemom, sa stvarnosti. Možda nije bio na terenu, je li. Da, da, možda je to nekakva glupava birokratska odluka gdje ono, o, što, ono, ne, bez razumijevanja nekako doneseno, zapravo. Tako je. Treba netko izaći na teren. Ako je, ako je djetetu na svakom nalazu od neuropedijatra, psihologa, logopeda, defektologa, sto drugih stručnjaka, na, na svakom nalazu piše da je obrazovanje moguće uz pomoćnika jedan na jedan. Pa nisu oni to izmislili.

42:52⧉ Znači, netko je s njim bio, netko ga je vidio, netko je proučio kako stoje stvari, je li. I onda da netko tko nije nikad vidio tu djecu napiše: "E, ne treba ti pečat, evo ga, gotovo je." I onda kažu: "Pravilnik je donesen, gotovo je." Nije gotovo. Da, da, mislim, kako su ga donijeli, možete ga i odnijeti, ajmo. Prošli pravilnik se, očito, isto promijenio. I da, da, i onda. Onda se može i ovaj, mislim, je li. A osim toga, što, onda su svi bili u prekršaju koliko, godinu dana, mislim. Da, i to je jedan apsurd. Mislim, smiješno je to, jer i drugi sugovornici su mi govorili: "Pravilnik ovo, pravilnik ono," a čekaj malo, znači, već ste bili onda u, u prekršaju nekakvom i. Ne znamo, mi. Nitko nije, ono, ni skužio, mislim, smiješno. Nitko nije za kršenje pravilnika. Ja prva nisam za kršenje nikakvog pravilnika. Dajte reviziju, ljudi. Ma znam, ali ako je pravilnik apsurdan, onda treba nešto, treba, treba, ovaj, reagirati. Ja bih, evo, zamolila nekog relevantnog da sjedne u taj razred, konkretno, evo, gdje je moje dijete, a ima ih i, i, i drugačijih, naravno, i da odradi dva dana sa, znači, da on bude jedan pomoćnik, a da je druga osoba bude drugi pomoćnik. I tu vam je učiteljica i naše pet djece, pa evo, izvolite.

44:05⧉ Jesi ti kao ti bila zadovoljna s funkcioniranjem do sad sa, sa pomoćnicima i kako je to izgledalo? Jesam, jesam. Ne mislim samo konkretno na, na tu gospođu što je s mojim malim, nego općenito. Općenito je bio dobar sustav. Petero djece, prošle godine je bilo čak i šestero, premda po pravilniku smije biti samo petero. Aha, ipak ima, znači, neki limit. Da, da, da. Čula sam ja i da postoji i sada razred sa sedam učenika, međutim ja to ne znam kao činjenicu, ja sam to tako čula. Prošle godine ih je bilo šestero, fino, njih šestero, šest asistenata, to jest pomoćnika u nastavi, učiteljica koja je izvrsna i, i iznimno dobro radi svoj posao. Nekako su se baš bili dobro uhodali, djeca su se navikla. Znate, znate i sami, autisti su vrlo, vrlo se teško i sporo prilagođavaju. Ja svom sinu kupim patike, pa moram mjesec dana malo po malo ih uvoditi, a ne sad odjednom da mu ukineš. A i on kaže: "Neću," i ono, ne da, mislim. Sad zamisli kad mu ukineš par osoba koje su tu svaki dan bile s njim u, u razredu. Oni su bili baš jedna dobra, dobra uhodana ekipica i, ovaj, škola je, je odjednom od velikog tereta i stresa što je bilo na početku postala čak i

45:17⧉ zadovoljstvo. Super. A sad se opet, evo, vraća na stres. Znači, a hoćeš, mislim, hoćeš onda u međuvremenu vratiti dijete u školu? Mislim, neće se ovo tako brzo razriješiti. Pa gledajte, ja ne, niti želim, niti mogu ostaviti dijete bez škole. Moje dijete ima pravo na obrazovanje i on će to pravo koristiti. Ja bih voljela. Samo se bojiš kako će to sad izgledati. Tako je. Da, da. Mi sad, gledajte, neki od nas su roditelji njegovatelji, neki su zaposleni. Ja sam konkretno zaposlena. Ja mogu uzeti nekoliko dana slobodno ili godišnjeg odmora ili možda otvoriti bolovanje na ovakvu situaciju. Međutim, to nije rješenje. Pa jasno, to nije. Pa moj Roko je četvrti razred. Ne mogu ja do četvrtog srednje sjediti na klupi ispred škole i čekati hoće li on izaći iz škole sam ili će, što će se dogoditi. Učiteljica je imala jednu vrlo dobru rečenicu nedavno za medije, izjavila da je ona prije mogla, znači, dati svakoj pomoćnici zadatak da ga prođe s djecom, a ona je uskakala tamo-amo, je li, ima tu posla, je li. A sad je rekla kako će sad obrazovanje biti. Ja se ne mogu usmjeriti na gradivo jer pazim hoće li netko se probiti šestarom, hoće li netko progutati

46:27⧉ ovu gumicu, hoće li netko istrčati iz razreda. Mislim, to su realne opasnosti, je li. Ti dok štitiš nečiji život, ne možeš ga učiti matematiku. Da, da. Jesi se, jesi li pogledala što se, što se još mijenjalo u tom pravilniku osim. Je li ima još nekakvih. U tom pravilniku se. Ili pretpostavljam nije samo to, vjerojatno to u paketu nekakvom došlo. U tom pravilniku se mijenjala satnica, čini mi se, pomoćnika u nastavi na bolje. I u tom pravilniku se mijenjalo to da su oni, znači, ranije je bilo to da pomoćnik u nastavi traje, ugovor mu traje samo dok traje školska godina. E, sad su s ovim novim pravilnikom, i to pozdravljam tu odluku jer su zaista zaslužili, cijelu godinu, znači, 12 mjeseci su pokriveni. Od, čini mi se, 01.09. do 31.08. sljedeće godine. Ovaj, i, i to je jedna dobra odluka. A kako onda prije su bili, što, ugovorno određeno ili kako? Tako je, znači, ako počinje nastava šestog, ne znam, rujna do 17. lipnja. Da, da, da, skužim. Sa zadnjim danom nastave se prekida.

47:31⧉ Ovo je sad dobra odluka. Međutim, njim, njima su to produžili, malo su im digli satnicu, a, a koliko ih je dobilo otkaz? Mislim, je li. Da, da. Kao super, super, pomoćnici se neće buniti jer su dobili veća prava i. Da, ali ih je gomila otpala. Ugovor i veću satnicu, ali ostaju, oni su desetkovani. I, i kad pričamo o ovom problemu, moramo sagledati problem u cjelini. Nije problem samo djece, to je ogromni problem, je, djece i roditelja i školstva i svega, ali problem je i tih pomoćnika. Pomoćnica u nastavi je nečija majka, nečija supruga, to je osoba koja živi od te plaće. Pa zamislite vi, znači, od danas do sutra vi dođete na posao i što, sutra ne može, dobio si otkaz. Ma da, da, jasno, da. I nema što. Mislim, to nije, netko, netko nije promislio dobro. Da, da. Vidim, pokrenula si onu peticiju. Jesam. Ovaj, znači, mislim, što, što je u principu, vi bi htjeli da se samo to za, za pomoćnike ukine ili kako bi rekao, revertira ili, mislim, koji su nekakvi, ono, ajmo reći, zahtjevi?

48:42⧉ Pa zahtjevi na toj peticiji su da se provede revizija tog spornog pravilnika u cjelini. Stvar je u tome da mi trenutno, nabasala sam na neku izjavu, sad gledam hoću li ovo spomenuti ili neću, ali nabasala sam na neku izjavu našeg, ovaj, ministra obrazovanja, znanosti, obrazovanja i mladih, Radovana Fuksa, gdje on kaže: "Pa čujte, ako ta djeca, ako ih je pet u razredu i ne mogu pratiti nastavu s dva pomoćnika, onda nisu za tu školu, onda su za neku ustanovu." Pa mene zanima gdje su te ustanove, koja je zadnja sagrađena i koje je to godine bilo, kakav je naš stručni kadar za takve ustanove. Pa imamo, nažalost, tragediju gdje se dijeteugušilo komadom pice. Ajme, da, da, to sam vidio. Nedavno je u Rijeci se dogodilo isto prije par dana, ovaj, nesreća.

49:38⧉ Ne znam, čak i da sam toliko primorana, da sam očajna, ne znam bi li se usudila dijete poslati tamo na nastavu, a ne da mi, ovaj, tamo praktički živi. Da, jer se i nekako, i tako statistike bar kažu s tim poteškoćama u razvoju da se jako povećao broj. Gdje ćeš ih onda staviti, mislim, nema, nema, nema ustanova dovoljno ni. Pa gledajte, Hrvatska vrlo slabo i vrlo malo, nikako neulaže u takve ustanove.

50:07⧉ Ja se dugo, nažalost sam dugo godina u ovoj problematici i ja na prste jedne ruke mogu nabrojati te ustanove. A kad su bile renovirane ili kad se ulagalo išta u njih, ja zaista ne znam. Da, da. Ja zaista ne znam. Da, ma malo, malo je to isto nesmotrena, ja mislim, izjava, to, ali. Je, ali okej, okej. Znači, ali to, u kojem je to uopće prigodom spomenuto u. To je reakcija, ne, ja sam to pročitala u novinama, sad, sad zapravo i ne znam, mogu provjeriti tamo u mobitelu. Ovaj, to je bila reakcija na naš mirno, na naše mirno okupljanje u Kninu prošli tjedan. A okej, znači to je ipak je reakciju je netko izazvao. To je reakcija, to je, to su prenijele jedne novine, on to kasnije. Da, svi su ignorirali što je isto, ono, mogućnost sasvim lijepa. On to kasnije nije više, ovaj, ponavljao, vjerojatno ga je netko ipak usmjerio, niste trebali tako reći, je li. Vjerojatno, da. Vrlo, vrlo risky rečenica. Ovaj, ja očekujem od svog ministra, koji je, znači, ministar moje države, a ja sam građanin tu, ovaj, i ministra mog djeteta da stane ispred

51:21⧉ kamere i uputi jednu ispriku. Jer to što ne postoji dovoljno osoblja da moje dijete na siguran način odvede na glazbeni, ne znači da je moje dijete za ustanovu. Da. Mislim, o čemu mi tu pričamo? Ja bi se kao čovjek i kao, je li, ovaj, a i sam je roditelj, znam da je, i djed, ja bi ipak stala i, i posula se pepelom i rekla bi: "Ja se ispričavam." A ne znam, je li, je li ima, je li to mogućnost, sumnjam nekako. Meni u životu pomoć neće, ali. Znam, znam, a je, to bi bilo bi, bilo. Bilo bi lijepo. Bilo bi lijepo, da. Ništa, ovaj, znači, vidimo se 18.10. u Šibeniku. Želim ti, tebi i svima, puno sreće. Trebat će, kao što sam već rekao ranije, nemojte se preforsirati, dugačka će to biti borba, u to sam uvjeren, ali nemojte odustajati. Evo, ja ću pomoći koliko mogu, ako kvazi medijski, kako volim reći, ovaj, tako, tako da. Nama svaka podrška znači puno, neopisivo puno, i svaki glas nam,

52:36⧉ ovaj, daje na, na, na važnosti i nadamo se da će doći do ušiju onih koji mogu odlučivati. I kažem još jednom, samo želim da netko s nama sjedne za stol da vidimo u čemu je problem i kako se može riješiti. Da, da, jer ovo, ovo je, mislim, baš je nekako skandalozno, nešto što je u principu funkcioniralo okej, bez nekakvog dobrog razloga se ukida, mislim, ne znam, suludo to, to. Čak i da postoji neki ogromno dobar razlog, nema, nije toliko jak razlog da se baš na najranjivijima presugaće. Da, da. To je to. Ništa, hvala ti puno i puno sreće želim. Hvala. Eto ga.Ćao. Evo, za, za zadnjeg današnju gošću imam gospođu Sanju Majstorović. Ti si tu iz Knina, je li tako? Jesam, znači, ja živim tu u Kninu.

53:27⧉ Mi smo tu od'97. godine smo se doselili iz Bosne. Ovoga, evo, ja imam dječaka, moje dijete se zove Marko Prnjak. Marko ima 14 godina. Marko je iz spektra autizma. Marko je neverbalan. Školuje se u Osnovnoj školi doktora Franje Tuđmana, u posebnom odjeljenju, po članku 8.5, integracija i inkluzija. I evo, sad trenutno. Što, što to znači, vidim da se spominje se dosta to odjeljenje, to nije što i razred, ili? To vam je poseban odjel, poseban odjel unutar škole za djecu koja, mislim, bar u Markovom slučaju, znači, tu su određeni predmeti, hrvatski i matematika, oni to odrađuju sa svojom učiteljicom ili edukacijskim rehabilitatorom, ovoga, da im se prilagodi. Jer mi u tim odjeljenjima imamo djecu drugi razred, peti razred, sedmi razred, svi su vam različiti, tako da. Da, da, da, shvaćam. I njima se stvarno svima prilagodi prema njihovoj potrebi, a sve ostale predmete koji su nam bitni za tu integraciju i inkluziju zapravo idu u redovne svoje razrede, znači matične.

54:39⧉ I evo, za to, mi smo sad u situaciji kad nama fizički nema tko pokriti djecu za redovne razrede, za tu vrlo bitnu nama i za našu djecu inkluziju i integraciju. Da, da, to sam već sa, sa gospođama prije pokrio dosta, ali opet to mora da je došlo kao šok nekako, odjedanput, ovaj. Znači, pravilnik je donesen što, u ljeto prošle godine, 2024. Da, 2024., tako je. Da, i to su, znači, bilo je van efekta sve, sve, sve do sad bar za, za vašu školu. I sad, to znači, niti, koliko shvaćam, niste bili niti obaviješteni da će to biti, nego praktički jedan dan, mislim. To je se bukvalno, mislim, djeca su vam krenula normalno u školu sa asistentima, sa onim, naravno, koji je struka propisala. Mislim, hoću reći, nije se, nije se pričalo o tome, e sad, by the way, više neće. Svake godine vam se povlači ta tematika asistencije u nastavi. Znači, zašto? Zato što, mi smo, evo, moje dijete kad je krenulo prvi razred je isto bio problem da nije donesen pravilnik. Međutim, mi smo tjedan dana prije saznali, jer i ti natječaji za te asistente kad šalju, očito, u ministarstvo, ja ne znam, nisam te struke, nekako te odgovore dobivaju oni,

55:54⧉ ovoga, u zadnji tren. Znam da smo tjedan, dva prije početka škole, prvi je razred, dobili odluku da su tri djeteta i jedan asistent u nastavi. To su bila tri dječaka iz spektra autizma, sva tri, četvrto oštećenje. Znači, i jedan je čak u pelenama bio i to je bilo nemoguće za pokriti. Onda su oni, okej, kad su, kad smo mi isto malo smo stali ispred škole, sazvali smo medije da nas podrže, da prepoznaju problem zašto je to zapravo nemoguće održivo. Što bi ta jedna žena s njih troje, mislim, o čemu pričam? Da, da, to ne zvuči dobro. Fizički to su djeca aktivna, to su djeca koja će izići, potrčati, sve, ovoga, i jesu, ne mogu ja reći, mi smo tad, ovoga, tad nam je grad, tad nam je grad, ovoga, omogućio

56:45⧉ za, ja mislim, dva asistenta, isfinancirao od tih što su bili potrebni. I onda vam je to zapravo nekako svake godine, na, kad se u zadnji tren to sve sazna i mi do zadnjeg trena strepimo, čak je te prošle godine nekako prošlo najbolje. Kao, asistenti su stari, ostali, super upoznaju djecu, edukacije su se te dodatne završile i oni ljudi su krenuli raditi, baš sam bila sretna. Ja kažem, moje dijete, evo, sedmi je razred, ono, sad je prvi put da je to kao bilo. Na kraju, evo, mi smo dobili, ne znam, tipa u srijedu poziv od škole da imaju nalog da krše pravilnik i da su u prekršaju i da moraju biti dva pomoćnika u nastavi po odjeljenju. I kad smo mi kao roditelji pitali kako je to izvedivo, ne znamo. I mi samo smo poslije dobivali tipa iz škole poziv, dođite ranije, znate, ne možemo ih, dva ne mogu pokriti uopće da djeca idu u inkluzivni dio, dođite ranije. I sad, mi smo ostali nekako na cesti, nitko nam ne zna reći kako, gdje, što i dalje. Mi smo se sad kao roditelji digli da ukažemo na problematiku tog pravilnika koji nije funkcionalan.

57:56⧉ Ja, ja opet naglašavam da me se pogrešno ne shvati, nisam ja ta koja će odrediti tko, zašto i kako treba pomoćnika u nastavi. To je stručna služba, tu su vam stručnjaci koji rade minimalno po 10 godina s tom djecom i koja kaže, aha, to tako i tako i tako. Moje dijete je proglašeno prošle godine učenikom razreda. I ne može nam nitko reći da uz tu podršku koju sam jedan ustav propisuje, ajde, idemo svi, da imamo jednaka prava, jednaku podršku.

58:28⧉ Kako vam to? Da, da. Mi smo sad ostali tu kao, aha, što sada, evo. Mislim, zanimljivo to, to je srijeda, to je bit će 1.10., znači od, od, od, ja mislim da je. Da, mi smo 3.10., ja znam da smo slali već dopise ministarstvu i svima. E, da, da, da. Ne, čudno mi je u cijeloj toj priči kako je to, nekako je naglo došao rez. Znači, imaš taj pravilnik koji je prošle godine, niti nisu početkom ove školske godine, nego 1.10., mislim, koji datum baš. Nije bio spreman. Cijela ta priča je zapravo pomalo bizarna, ovaj. To sam pitao i druge, mislim, jer ti, imaš li neku ideju zašto sve skupa? Je li to sad stvar neke uštede, je li stvar novaca, je li stvar, ispada da, da su zapravo ti pomoćnici u nastavi da su većinom financirani nekim EU sredstvima? Možda, možda iz strane EU misle to odrezati pa su onda oni to preemptivno, mislim, u čemu je sad problem nakon svih tih silnih godina, sad odjedanput dva po odjeljenju i ono, nosi se, mislim, čudno. Ne, ne znamo ni mi, jer kažem, pravilnik je donesen prošle godine, nije samo kninska škola imala prošle godine, imalo je više škola u Hrvatskoj, ali neke škole su već tad išle, ovoga,

59:42⧉ po pravilniku raditi. Znači, ja sad jedini odgovor dobivam, oni su u prekršaju, mi smo u prekršaju, mi ne možemo, mislim, bili smo u prekršaju prošle godine, što, što sad za to nitko neće odgovarati. Da, da, mislim, ako su bili u prekršaju, kako to da su onda novci išli na kraju tim pomoćnicima, mislim. Mi odgovora nemamo, mi odgovor želimo. Jer očekivao bi onda da, ono, da su rekli u ministarstvu ili gdje već, ono, što vi radite u prekršaju, nećemo ih plaćati. Tu je onda, ono, kraj je priče, ali kao da se, što smo bili na kavi pričali, kao da su strateški malo po malo školama, tako da, taman kad se jedni smire, roditelji, onda, onda druga škola, treća škola, tako da, da, da ne bi nekakav bunt malo jači nastao. Ali koliko vidim, vi imate velike planove, ono, možda udruga, tako, treba to pokrenuti, nekako pristup definitivno. Mi to stvarno pokrećemo, nastojimo pokrenuti, ja ne mogu stvarno reći od udruge, udruga Sveti Bartolomej, naša sva djeca su tu članovi, mi smo članovi kao roditelji, oni su stvarno rekli, mi smo tu za sve, oni kontaktiraju ostale udruge diljem Hrvatske, svi imaju istu problematiku, znači nije ovo stvar Knina.

1:00:53⧉ Da, da, jasno to. Sva tri Knina, evo, mi smo, mi smo valjda takvi, ovoga, škole su isto rekle, nama je neodrživo, oni, bar je meni naša ravnateljica rekla, mislim, žena je javno iznijela, ovoga, za medije da je neodrživo i da ona sama ne zna uopće kako da to uskladi. I sad, ja, ja kažem, ako vi ne znate, ne mogu ja kao roditelj, ja kažem, pa dobro, jeste li zbog tog pravilnika dobili neki alat, aparat, kako sad postupiti u toj situaciji? Pa nismo. I znači.

1:01:26⧉ A to je tako tipično, sve je onako. Prebacivanje loptice i odgovornosti i sve ostalo. Kažem, mi stvarno radimo na tome da se to digne, i mislim, ne radimo nego, nego smo već svi tu i angažirani, i ja ne mogu reći, mi smo se obratili i gradu i županiji, svi su nas saslušali, ne mogu reći da nas nisu saslušali, samo oni sami su rekli, ja ne znam što da ja radim, jer to je, to je pravilnik, mi ga kršimo. I sad, ja, ja, ja isto kao roditelj onda kažem, pa dobro, idemo mijenjati taj pravilnik. Znači, da, da, od toliko ljudi, od toliko, od toliko gradova, od toliko te naše djece koja imaju potrebe kakve imaju, nama nije, nije, nije cilj da, evo, sad svatko ima svog asistenta. Kažem, tu će struka koja odredi zašto, ali zašto? Iz razloga da ih osamostalimo za dalje. Znači, ovo je institucija jedna koja meni pomaže da moje dijete danas sutra pridonosi tom društvu, da mama nije ta koja apsolutno sve odrađuje, a sve se lomi preko roditelja. Uz dobru volju svima, ali nama dobra volja sad ne pomaže, nama treba netko da stane skupa s nama i jasno i glasno kaže, ne funkcionira.

1:02:40⧉ Recite nam sad, što sad, kako sad, ako već nešto ne funkcionira, pa idemo ga mijenjati. Ovaj, sad je možda, sad je možda dobar trenutak, Paško Rakić je novi i želi se dokazati, možda bi trebalo na njega vršiti pritisak, da. Mislim, i ja to isto ne mogu baš to povjerovati, sviće ti prvo reći ono, aha, pravilnik, ja ne mogu ništa. Mislim, nisam ja baš siguran da je to istina, okej, ne može sad, je li, čarobnim štapićem da se promijeni, ali isto neka vrsta pritiska, nekako, ili ići na medije ili nešto. Mislim da, da će trebati malo tu političare upregnuti, jer ono, da, prva reakcija im je ono, ajde, skini mi se, ono, što ja s tim imam, ali mislim da tu trebate biti ustrajni i ići na, ići medijski i politički, mislim da tu nema, nema, nema druge, ono. Idemo prema tome, 18.10. imamo mirno okupljanje u Šibeniku ispred ureda gospodina župana, to je vikend, samo želimo pokazati da, da ljudi stoje uz nas. Znači, nije ovo problem samo jedne Sanje Majstorovića, Marka Prnjaka, to je problem koji danas sutra ne znamo koga može zadesiti.

1:03:52⧉ Na kraju krajeva, ja nažalost ne znam obitelj koja nema nekog s određenom poteškoćom, znači te djece je nama puno, znači taj alarm od 4.000, odgode upisa djece u prvi razred, za dvije godine će ih biti 8, ustanova mi nemamo. A je li se to, je li ima nekakva negdje statistika koliko se to, ovaj. Pa vjerojatno ima, ja vam sad ne, ne, ne znam iz glave reći, ono što, što je bio taj, ajmo reći, za, za, za te odgode za upis, znači bar svi su mediji to toliko prenosili da, da to je nešto ono. Jer ovaj, mogu čisto brzo svoje neko iskustvo s tom, s tom odgodom, na primjer stariji mi, ono, ovaj, urednog razvoja, što, što kažu, iako isto je malo mrvicu je kasnije propričao i tu bilo je nekih onako, ajmo reći, poteškoća, ali ništa strašno. Ja se sjećam, on je znači sa 6 i pol godina je krenuo u prvi razred, znači on je znao i osnovnu matematiku neku, ono, zbrajanje, oduzimanje do 100, to je sve bez problema, čitao engleski koji je praktički bolji od hrvatskog, dobro, to je sad ono, YouTube generacija, ali okej, nije mi sad to fokus, ono, hoću. I znači, dijete koje onako, ne da je spremno za školu, nego ono, mislim, trebao

1:05:06⧉ je prošle godine, ne da sad mislim da je on, ne znam što inteligentan, ali ono, kako bi rekao, baš je bio zreo. E, i oni su nas praktički nagovarali, ostavite ga još jednu godinu. Zašto? A, kao, socijalno nešto, on je malo onako, ajmo reći, povučeniji, stidljiviji, ali onako, meni je to bilo bizarno, čovječe, oni su nas nagovarali, ostavi ga radi, ali ne zato što je nešto intelektualno, onako, nešto kao, nego samo kao to socijalno. I nekako, ja i supruga smo insistirali, ma daj, ono, mislim, bilo mi je grijeh nekako ga ostaviti još jednu godinu u vrtiću. On tu meni čita, računa, ne znam, ono, vrijeme mu je za školovanje, čovječe, kakav vrtić, mislim, ono, o čemu vi pričate. I, i, i još je to bila, ajde, znači, krenulo je 2020., bila je korona, sve je bilo malo onako, nakaradno, ali dobro, ali i sad, evo, mislim, naravno da ima prijatelje, sve je to nekako okej. Onako, često se sjetim tih riječi, kao, to, to socijalno, ovo, ono, ali mislim, čovječe, pa, pa mali se naviknuo, on nekako ima svoj razred, svoju ekipu, tako da, zašto to uopće išta sve spominjem. Možda je donekle i stvar samog sustava koji roditelje nagovara,

1:06:22⧉ ajde vi njega i ostavite zbog XY, možda je, možda je onda i ta brojka napuhana malo. Od 4.000, ja, ja vjerujem da je bilo toliko odgoda, ali ja isto, ne daj Bože da mislim da su baš to sve teške poteškoće. I nama djeca danas, bar ja vidim po bratovoj djeci kako, ovoga, jedan je drugi razred, curica nam je krenula, Dora je prvi, ovoga, oni su nezreli, oni su zaigrani, oni su nezreli i to je tako. Netko, netko će pristati, nekom će dobro doći da se odgodi, a nekom, netko kaže, ne, ja želim da on ide, on je u vrtiću, ima svoju ekipu, sljedeće godine ta ekipa će biti godinu ispred njega. Mislim, kažem, nisu to sve teške poteškoće, ali poanta je da danas rijetko ćete naći i redovan razred gdje nemate dijete uz prilagođeni program, uz podršku asistenta. Znači, to što, mislim, nama razredi su po odjeljenjima po 20 učenika, mislim, prije, ja kad sam bila prvi razred, bilo nas je 40. Toga nije bilo, kako bi vam rekla. Da, da, isto nije bilo nekih pomoćnika, ja to isto ništa ne pamtim. Da, da, da, zato kažem, ne, ne kažem, ali svakako alarm postoji, njih je određenih poteškoća i sve više, ne možemo reći da nije.

1:07:32⧉ Mislim, vidi svatko po svom djetetu. Ja opet kažem, ja, ja, ja vol, kao, voljela sam reći, nisam ja neprijatelj sustava, ali ja sam dovedena u situaciju trenutno kao roditelj svojeg djeteta da sam ja stvarno neprijatelj sustava, jer sustav ne funkcionira. Naš sustav, ovaj sustav sad, tipa što ja govorim za naš slučaj, ne funkcionira. Ja neću reći da je svugdje loše, zašto ne, ako vama netko kaže, vaše dijete treba još godinu dana vremena da se to socijalizira, zbog njega bit će mu lakše. Vi ste ti koji ćete reći, okej, ja se slažem, ili okej, ja se ne slažem. Ali mene, kao mog djeteta, koje ima četvrti stupanj oštećenja, nitko to ne pita. Nego, ti si tu, ti si tu i to je to. Da, da. Sad trenutno me nitko ništa ne pita. I to je, to je strašno. Znači, ja, ja nemam izbora, nego izaći ovako javno. Ha, da, mislim, to je jedino u principu što, što i možeš. Da. Nekako dizati frku i to, ono. A reci mi, kako je, kako je izgledalo općenito sa, sa Markom, tako, kad si primijetila da nešto ne štima, ajmo reći.

1:08:45⧉ Pa, znate što, to je baš bila borba, jer, jer danas jako se puno radilo od prije, evo, kažem, Marko ima 14 godina, prije 10 godina rana intervencija, danas i prije 10 godina su dva različita pojma, razumijete. Ja sam svoje dijete vodila sa 3 godine, vukla, govoreći nešto nije, nešto nije u redu. Meni je to prvo dijete, ja nemam druge djece, imam svog Marka. I, i znate kako svi vam kažu, ma ti, ti si luda, ma to su dečki, oni su lijeni. Ali ja kažem, ne, ne, ne, nešto nije u redu. I onda sam ja bila ta koja je hodala od doktora do doktora, od vrata do vrata. Dobro, mislim, sa 3 godine bi trebao nešto. Razumijem. To je nama bilo, ono. Ali sad je to drugačije, sad se to već gleda, i kažem, ta, ta rana intervencija tad i sad, ja tad mi nismo imali, i imali ste roditelja koji će reći, okej, nešto nije u redu, idemo provjeriti. Ako ništa, ako je sve super, bravo. Ako nije, hoću da znam, da se pripremim što me čeka. To je jako teško, to nije uopće lagano, ali evo, mi smo, na primjer, ovdje, ja sam čula za tetu Jovanku iz udruge Sveti Bartolomej, pa sam išla ženu privatno zvati, a slušaj, meni, meni kažu da je sve okej, jel vi možete možda da ga pogledate, jer ja ne mogu doći na

1:09:58⧉ red. Nije problem, i žena, mi smo mala zajednica, i nitko ne može reći, ovdje u Kninu stvarno smo mala zajednica, i svi su super, i ljudi, kako god da jesu, i politički opredijeljeni, i sve, kad je nešto konkretno, svi se skupe i svi podrže. Znači, ona je isto rekla, nema problema, i mi smo bili tu kod nje ovako, ona je dolazila par puta, i ona je rekla, Sanja, Sanja, to bi trebalo ići na te obrade dalje. I onda vi ne znate, na koje obrade, gdje dalje, nitko vam ne govori, gdje ja trebam ići. I onda opet, ja osobno sam imala nju koja me uputila, ajde, idi tu, tu, tu i tu. Ja ne mogu reći, mi u Kninu imamo konjanički klub Grabarije, koji, znači, naša Gracija radi s djecom s poteškoćama, to je za jedan Knin vrh. Znači, moj Marko ode, on je, mislim, već 10 godina kod Gracije, on će doći kod Gracije, on, znači, ne može mi reći nitko da nije funkcionalan, ja ću njega ostaviti 2 sata uz nadzor Gracije i druge djece istog uzrasta, uredna razvoja, i to je inkluzija, integracija. Znači, i znači, mi to odrađivamo, taj dio. Imali smo tetu Tihanu koja je senzorni terapeut, mislim, opet, mi smo mali, ali ima, pokrije se sa svih strana, ali je početak bio težak, jako težak.

1:11:12⧉ Kažem, ja imam sreće što sam imala tetu Jovanku, što sam imala određene smjernice, ali neki ljudi nisu to imali. Znači, kažem vam, Marko je, možda u tom periodu bio je Marko još dva dječaka za koje se sumnjalo na, na autistični spektar. Tako da, kažem, to vam je otvaranje vrata, kucanje, pitanje, i, i do skoro pete godine on iskreno nije imao dijagnozu, jer je sve to, aha, pa možda, desit će se, progovorit će se, međutim, evo, na kraju, nažalost, najgora moguća opcija je bila. Sve pokrije, sve terapije koje se mogu pokriti, ideš pravo, nešto će od tog biti dobro, ali kažem, on je, on je meni sad super, kažem, ima 14 godina, momčić. A je, evo, kad ga vidite u gradu, nitko neće skužiti da Marko ima autizam, kao, pa da, on ima, da, mi idemo na planarenje, ne znam, s planinarskom udrugom Dinara iz Knina smo išli na Pag, ono, mislim, to nisu, kažem, oni su socijalni, oni mogu se uključiti u društvo, nama treba ta potpora. Naravno, da, da.

1:12:17⧉ Ovaj, i ka, što je još onda u planu, znači, nekakvu udrugu napraviti i ići. Pa ja sam, da. Udarnički, mislim. Mi, mi sad stvarno idemo, idemo na ta mirna okupljanja, idemo i do Zagreba, jer tu druge opcije nema. Apeliramo i na druge gradove, svi nam se javljaju, svi imaju istu problematiku, kažem, to je se sve lako razumjeti. To treba, trebate se ujediniti. Ima problem, ali nema, to je problem cijele Hrvatske. Znači, idemo da nam daju konkretan aparat, konkretno rješenje. Ja sad ne mogu, ja sad moram kao roditelj reći, kao prvo, kršiš prava djece, kao drugo, kršiš prava sva osoba s invaliditetom, i kao treće, najgore, ugrožava se sigurnost te djece. Jer tko vam može garantirati da ti, te tri osobe mogu pokriti to sve? To su djeca iz spektra, većinom, nažalost, koja su i brza i hiperaktivna i trebaju usmjeravanje jedan na jedan. Da, da, da, shvaćam. A vidjet ćemo, ne znam, to, ja mislim da tu novac valjda i nije problem, ne znam, ne znam, trebamo, trebate vidjeti u čemu za, zapravo, zašto se to napravilo, zašto se to mijenjalo i tako, mislim, to je sad pogodilo jako puno roditelja

1:13:31⧉ diljem zemlje, samo, eto, malo po malo taj rollout, ajmo reći, rade toga i to trebate dignuti nekako. Evo, kažem, mi, mi idemo prema tome da, da nam se prvo objasni zašto, kako, i da nam se na kraju da onda model, pa dobro, ako je već to tako, kako da to funkcionira? Znači, nitko nema, mi imamo pravilnik koji je donešen, kako će tko funkcionirati, funkcionirat će, netko kaže da super funkcionira, ovih 99 kažu da uopće ne funkcionira, ali evo, kažem, ovoga, bitno je da, da stvarno ljudi prepoznaju tu problematiku, da to nije samo statistika i brojka, ne, nego da su to osobe, da su to živa bića, i da svatko ima različite potrebe. ma da, da. Reci mi, ovaj, htio bih te pitati, kako je život u Kninu, kako, kako izgleda, kako je, ne znam, mladima, to je onako, onako, malo je stereotipno pitanje, znam, ali čisto onako, što se tiče posla, nekakvih karijera, i to je onako samo, samo državna služba nešto vrijedi, ili se nekakav ipak biznis, onako, ajmo reći, vratio u grad ili došao ili. Pa kažem, mi smo u 97., dosta se toga zakotrljalo na bolje, jako puno stvari,

1:14:43⧉ ne možemo sad reći, ovoga, nama se, i naši ljudi što su otišli vani raditi, masovno vraćaju, jer, mislim, meni je Knin divan grad, ja, ja Knin obožavam, ja njega smatram kao svojim rodnim gradom, zašto, zato što sam ja, mi smo tu svi, kažem, mi se svi znamo, ono, ne znam sad, a, da, da, dobar dan, doviđenja, a, nisi me pozdravio, ne. To koliko ima Knin stanovnika zapravo? Ja mislim sad trenutno, slagat ću, ne znam. Mislim da tipa 15.000, 20.000. Bilo je 10.000 prije par godina kad se nešto od 10.000, mislim, imamo mi okolcu

1:15:18⧉ Žagrović, mislim, ono, ima nas dosta, dosta, ovoga, sela i zaselaka, tako da, ovoga, u globalu, nije ni toliko mali, ali dobro, nekako, ja sam tu u centru, pa, pa, ovoga, okej. Pa ne mogu reći, vidim da se otvaraju dosta i ovi radni mjesta i da, ovoga, ljudima je opet drugačije. A sad kako je tko zadovoljan, ja vam to ne mogu reći, mislim, ja sad ne mogu reći da ostanem tipa bez statusa, da sutra u Kninu mene ne bi netko zaposlio. Mene nije sramota nositi tacnu, čistiti to je sve posao, nema veze koju školu imate. Ali evo, kažem, ne mogu, ne mogu ja sad tu reći, osobno, ja mogu iz svoje perspektive, kažem, mislim da je jako dobro, mislim da je jako dobar grad, pogotovo za mlade obitelji, pardon, za mlade ljude ne znam baš, ne, ne vidim baš da imaju prostora izlazaka ili nečega. Mi preko ljeta imamo dosta nekih manifestacija, okupljanja, stvarno, i turistička radi na tome, ali, ovoga, i sam grad, međutim, ovoga, što se tiče sad ove omladine, ja sam, imam 40 godina, nemam pojma gdje izlaze, ja nemam gdje izići, ali imam gdje popiti kavu, jer ja kad dođem, tu su klinci, od mojih prijateljica, i onda ono kao, ma nećemo tu piti kavu,

1:16:31⧉ tu moj klinac sjedi, ono kao, vidjet će, ma dobro, dobro, okej, ali mi imamo, ono, koliko, 10 kafića, ono, ajde, naći ćemo jedan gdje nisu klinci. Tako da, za njih ne mogu reći ništa, ali evo, kažem, za, za mlade obitelji, grad je siguran, grad je siguran, imamo puno prirode, imamo, imamo mi sadržaja. A jesi nekako, jel osjećaš nekako, ono, opterećenja od, od rata, Srbi vamo tamo, ili je to nekako splasnulo ipak? To vam je ipak, ovisi od pojedinca do pojedinca. Vi ćete i sada, evo, bila je nedavno, ne znam, to sa tvrđavom i sa zastavom, sad, kako bi rekla, ja, ja osobno ću reći da imam prijatelje svih nacionalnosti, svih boja, kužim, mene tu, mene u mojoj obitelji nitko nije učio da čovjeka vrednujem po nacionalnosti ili, ne znam, po boji kože, nego po čovjeku, tako da ja osobno nemam s tim problema. Nit sam vidjela da netko drugi ima sa mnom tih problema, zato što sam ja Bosanka, mi smo Bosanci, ovoga, kažem, nemam, i radila sam dugo s ljudima koji su, ne znam, ono, druge nacionalnosti, nikad to nije bilo ni sporno, ni, ni, ni upitno, iz moje perspektive, da kažem. Da, da. Mislim, ja isto ovako, iz moje perspektive, u Knin relativno rijetko dolazim, možda, ha, onako,

1:17:45⧉ kroz godine, možda jednom, jednom godišnje, ili znam, znam otići, a ili ovako, brat dođe, pa čisto onako, napravimo nekav izlet, ili znam, ovaj, bude onaj Krčić trail, ne znam, jesi od takvih stvari inače, to, to je onako. Da, da, da, naši Dora i Mihovil, to su pokrenuli, ovoga, da, da, da, znam, mali smo, ne možemo se ne znati. Da, da, da, da, ali pitanje, je li sudjeluješ? Naravno da sam sudjelovala s djetetom, nisam bila na Krčić trailu, tad uopće nisam bila tu, ali su oni organizirali, tipa, ista ruta, samo kao izlet, i ovoga, da prođemo sve, onda sam ja rekla, Dora, Dora, mogu li ja svog Marka povesti, znaš, on je iz spektra, nikakav problem, Marko obožava šetati, on je to stvarno razumio, njemu je bilo super, tako da, je, mi smo na svoj način prošli Krčić trail, tako da, Marko nije dijete koje će vam trčkarati, on je kao balerina, ali on ne prestaje, taj je u pokretu stalno, voli hodati, voli skokove. E, pa to je za njega, koliko, ono, 12, 13 kilometara, ima se tu šta ići. Da, da, da, tako da on je to izgurao super, mama je došla sva mokra, znojna, onako, brišem se, ono, a on stoji i gleda u mene, kao, a, pa kao, idemo dalje, ono, gdje dalje, čekaj, ali dobro. Je, ovaj, taj Krčić trail je fora, koliko sam bio, a to ima tek par godina da smo počeli.

1:18:59⧉ Pa ja mislim zadnje dvije, dvije godine, ja mislim da su možda. Mislim da sam ja na, prošle godine sam došao, mislim da nije bio prvi, tako da moguće da je onda tri, ali. Da, ovo je treća godina. Onako, dosta je dobro organizirano, i priroda je jednostavno super, odmah onako, za početak, odmah ima onaj uspon koji odradiš, i ovaj, onda kasnije oni pogledi, ono. Predivno je. Sad znam i Krčić na kraju, pa kroz onu šumu kad se ide, baš je, baš je fora. Znam sam ja i, biciklom sam znao dolaziti, ovaj, autom, je li, ono, do, do tu negdje, pa onda nekakva, nekakva tura i tako, mislim, ono, priroda je da, da ti stane pamet, baš je, baš je to lijepo. Je, mislim, baš okružen, prekrasno. I ono što sam, što sam zapravo htio reći je da, kako dolazim kroz godine, sjećam se onako prije 10, 15 godina, onako, kroz centar kad idem, to je baš onako nekako otužno izgledalo, a ono još, ili razbijani prozori, onako, fasade, nigdje nikog, onako, baš jedno, jedno, a ono, dođeš u proljeće, ne sad, ne znam, ono, kad, neka, neka zima, da, da, onako, baš je, baš je mrtvilo, a sad ovako, zadnje što sam, i za taj Krčić, ili kad dođem, onako, baš vidim jednu jako pozitivnu promjenu, pa, pa zato

1:20:13⧉ te i pitam, ne znam, je li to nekakva iluzija ili je stvarno onako. Nije, nije stvarno, ja, ja evo kažem, ja sam tu, živim od 97. i velika je razlika. Mislim, vi ćete isto proći donjim dijelom grada gdje je isto sve, nažalost, vidi se još i slika rata, ali ovoga, mislim, radi se na tome, mi svaki, mi, ja ne mogu reći, mislim, obnovilo se jako puno stvari, ali evo, vidite i ti mali ljudi, i ti ljudi koji su došli, vratili se u Knin, kao Mihovil i Dora, koji rade na tome da, ne znam, osim Krčić traila, imamo mi i kanu i spuštanje, ne znam, ja sad, kažem, nisam se pripremila, sad predugo čekam, sve mi je ispalo iz glave, ali imamo jako puno ponuda, znači, Knin stvarno ima puno ponuda, ali to se prije tipa 5 godina nije toga bilo, tako da mi ne može nitko reći da ne rastemo, rastemo. da, da, super, super, ovaj, nadam se da će to ići nekako dalje u tom, ovaj, kako bi rekao, u tom smjeru. Ništa, Sanja, jel imaš još što za poručiti osim poziva za, za tu subotu, za, za Šibenik? Pa, evo, kažem, imamo peticiju koja je u opticaju, i treba nam stvarno što više podrške, tako da, da se vidi da je to stvarno jedna problematika, da nas se uzme u obzir i na saboru

1:21:28⧉ i svugdje. Peticiju je sastavljala naša kolegica Ivana Šimić, samo da, da, da napomenem, peticija je malo zbunjujuća iz početka, zato što su svi govorili, a tu mi piše uplata, ne, ne, ništa ne uplaćivate, idete skroz dolje, pa to kliknete, a što, onda sam ja screenshotala, znate, nemojte tu, jer, mislim, Ivana je to uzela na sebe, nitko od nas ne zna pisati peticiju, nitko je nije nikad pisao, ona je to jedna odradila, i super je odradila, samo evo kažem, ovoga, treba nam podrška, treba nam podrška, mi, mi u Hrvatskoj smo takvi, nije se desila akcija za potrebe nečega, da se ljudi nisu digli na bilo koji način, nama sad treba potpora, nama sad treba potpora svih ljudi, znači, i ljudi koji nemaju djecu s poteškoćama u razvoju, da, da prepoznaju naš problem, i da, da, da vide da, da mi želimo da se naša djeca uključe u društvo, da ne budu utek društvu, nego da se uključe u društvo i da pridonose, a mi to ne možemo bez potpore. Jasno, da. Da, da, da, treba, treba javnost uključiti, i ja mislim da će javnost tu biti na, na vašoj strani, definitivno.

1:22:41⧉ To je moje neko mišljenje, ne znam, možda polazim previše od sebe, ali ono. Nije, ima nas, mi, kažem, mi smo ljudi, mi smo ljudi, jako, imamo mi empatiju i sve, i tako da, ja se isto nadam da će to biti dobro, i da će nas čuti, i da ćemo mijenjati ono što ne funkcionira, i evo. Dobro, ništa, Sanja, hvala ti puno na, na razgovoru, pa eto, želim puno sreće u svemu skupa, ja ću pomoći koliko mogu, tako medijski i to, pa mislim da će to biti dobro, samo, to sam baš i Ivani sam govorio, treba, trebate biti svjesni, ako ste novi u aktivističkim vodama, da je promjena jako, jako spora, jako teška, i ništa se brzo ne događa. Vidim, početak je, vidim, vidim, ali bit ćemo uporni, mi smo uporni. Trebate biti uporni, bit će gadno, bit će trenutaka kad bi najradije sve poslao, da ne kažem gdje i to, ali nemojte odustajati, gradite potporu, gradite, i to članstvo, ako će biti udruga i to, i nekako, s novim ljudima dolaze i nove ideje, dolazi nova energija. Tako je. I šaljite te dopise, budite dosadni, ako ne odgovore na dopis, što je najnormalnija stvar.

1:23:52⧉ Zatrpavat ćemo vas. Poslali smo vam dopis, urudžbeni broj, taj, ne znam ni ja što, ono, budite dosadni, davite, davite, i mislim, mora se to vratiti na natrag, jer mislim, i meni se isto čini da je, da je šteta poprilična tu, mislim, i što jako puno ljudi će na kraju i utjecati, i to treba nešto poduzeti, eto, mislim, da se to, možda, i sad kad je već se priča o tome, em da se vrati na staro, i onda, i onda ćete biti u odličnoj poziciji, ako i uspijete nešto, ajmo, daljnja poboljšanja uz, uz ono. Tako je, tako je, svatko zna problematiku određenu iz svoje pozicije, ja ne znam, neću tu drugu, ali ja opet kažem, treba raditi na tome, trebaju ljudi biti glasni, ja, ja ne znam što je točan problem osoba

1:24:36⧉ s invaliditetom fizičkim, mi imamo intelektualni, ali smo zato tu, kažem, i mene je osvijestilo, i ja sad učim, i ja, ja, i mene je nekako sustav ušutio i uljuljao, i dok, ja kažem, ono, dok te malo ne čačne, baš tebe direkt zatekne, i onda već skačem, i onda već vidim i druge, kao, ja imam svoj problem, i moj problem je meni najveći, ko svatko, svatko od nas, ali onda u ovom svemu se okrećem, vidim, bože, koliko problema ima, ali tu smo, tu smo, tu smo da mijenjamo, tu smo da radimo, promijeniti što se može promijeniti, bar osvijestiti, ako ništa, osvijestit ćemo ljude. Svakog potakne nešto drugo, ja sam sa ovom svojom stranicom počeo iz bizarnog razloga, ovaj, bili smo živjeli u Zagrebu, doselili smo se u Šibenik natrag, i ovaj stariji mi je imao godinu dana, i naravno, u kolicima, i ja sam prvi put u životu vidio u Šibeniku, čovječe, svi se parkiraju na, na tom nesretnom trotoaru, i koji je to debilana, znači, da ti imaš živ i zdrav nogostup, i ja moram sa svojim djetetom u kolicima na, na cestu izlaziti gdje ovi jure, zato, zbog nečijeg komoda, i onda, ovaj, onda se netko, ono, turpijao s tim godinama, godinama, i bome, bilo je pomaka, znači, ja sam, ajmo reći, neki dokaz uz, uz, znači, ja sam,

1:25:51⧉ debil praktički, sam uspio pomaknuti iglu, bar mislim, mislim, nebitno na kraju, ali evo, sad su, ono, uveli su te kamere, počeli su malo to kažnjavati, i bome, sad su ti trotoari po gradu dosta čišći, znači, ono, sad se konačno može, može prolaziti s kolicima, ali tu su i osobe s invaliditetom, i u kolicima i sve, i znam da je baš, ovaj, smo pričali, ono, kako su u Kninu zbog gospodina Blaževića, tu baš iz, iz udruge, gdje, gdje su, gdje su, spustili su svugdje te, te kosine i to. Jesu, jesu, Josip je jako uporan, i mi Josipa stalno zovemo, ja kažem, meni je tako žao, ali moram, to je ono, stara borba, ono, ja ne znam više koga da pitam, stvarno. Tako da, meni se gospodin Blažević bio čak javio sad na stranicu, dosta o tome, vidiš, ja na primjer, nemam nikog u kolicima, ne, nikakvog susreta s tim, ali mi je nekako, uvijek mi je bilo grezlo, ne znam, ono, nešto novo naprave, nekakav pješački prijelaz i to, i ne spuste, ono, pa mislim, čovječe, kako vas nije sramota, em je to po, po nekakvim pustnim pravilnicima koji imaju, znači, to bi i trebali napraviti, ali i onako, znači, zezne osobe u kolicima, ali i roditelje koji guraju kolica, i svakog ko je malo onako stariji ili

1:27:05⧉ ima nekih poteškoća, ono, i to je jedna od tih stvari, kad si mlad i zdrav, i ono, nije ni meni problem dignuti nogu, nije uopće stvar toga, nego mi je stvar onako, je nekako, sramotno je za nas ko zajednicu, i ono, ne tražim sad, ne znam, slijetanje na Mjesec, čovječe, onako, jedna kosina, nemoj me zezati, to je ono, nije to neki inženjerski pothvat, sad, zašto to, ajde, na, na novijim stvarima uglavnom naprave, ali opet im se, ne znam, prije par godina su izgradili jedan tamo shopping centar, ovaj, i ovo što je na privatnom području shopping centra, svugdje su lijepo spušteni, ono, i na jednom mjestu, tamo malo van, nisu, ja ono, mislim se, čovječe, pa kako, zašto su tamo spuštali, ovdje nisu, i odem u ove katastarske čestice, i ono gdje nije spušten je pod gradom Šibenik, a ovo gdje je spušteno, gdje je sve normalno, je privatno vlasništvo, trgovačkog centra, ne znam već, ne, nebitno, u svakom slučaju nije, nije javno, i evo, mislim, ono, koga oni zezaju, mislim, ono, baš, baš jedna sramota, i to, drago mi je vidjeti sad, baš kad sam prolazio u Kninu, stvarno vidim svuda spušteno, to je ono. Je, je, nama je. Odlična stvar, mislim. Josip je se tu stvarno angažirao i izborio za sviju, a ovoga, i kažem, ja sam možda

1:28:19⧉ bila svjesnija više kako moje dijete pohađalo tu udrugu, pa smo se upoznali, pa smo pričali, i onda kažem, ajme, meni grozno, pa da, imaš pravo, onda, znaš, i onda ja sama kad idem, čovjek, znači, sam u kolicima kad ide, netko je se popeo s autom, tipa na pola toga. Nogostupa, i sad, gdje da on, šta da on prelazi, o čemu pričam, i meni kao roditelju, kad je dijete bilo malo s kolicima, pa ja ću vam ta kolica nekako i okrenuti okolo, a šta da on radi, da se izvrne ispred kolica, mislim, ono, strašno, ali isto vidim, i stvarno, i u Kninu se to dosta radi, i ima tu i dalje posla, da se razumijemo, i tu uvijek treba ovako biti netko kao vi, ili Josip, da čačka i da kuca stalno, i da ukazuje, jer, jer koliko, koliko su ljudi svjesni, toliko i nisu svjesni, kažem opet, dok, dok se ne dođe do pozicije da tebi je to baš problem, e onda, i nećeš toliko ni vikati, ni derati se, ali evo, kažem, osvijestilo je se društvo, opet je drugačije to danas nego, ne znam, unazad 10 godina.

1:29:16⧉ Ništa, eto, sretno sa svim, nadam se da ovo nije zadnji put da ovako preko kamere pričamo, da ćemo nekom malo sretnijem, ajmo reći, aranžmanu, da, da se nešto pomaklo, pa eto. Hvala vama, hvala na pozivu, hvala na podršci. Ništa, bok. Bok.