Dinka Juričić o životu uz Dunav, obrazovanju i Šarengradu

0:08 Pozdrav svima, dobrodošli u još jednu epizodu "Druga strana medalje". Danas je s nama gospođa Dinka Juričić iz Šarengrada. Dobar dan, Dinka. Dobar dan. Kako si? Jako dobro. Jako dobro? Hvala. Direktno samo ovo. E, ovaj, danas smo... malo danas nismo baš u Šibeniku, nego smo blizu Vukovara, u jednom selu koje se zove Šarengrad. Prvi put kad sam čuo za to ime, Šarengrad, to jest, pratio sam tvoje Facebook objave, ja sam mislio da... sad će zvučati smiješno, ali mislio sam da se tako zove ovaj kamp i da je to neko... Nije mi palo na pamet da je to ime, ime sela. Jako, jako neobično. Baš, baš fora ime, lijepo. Je, fora je ime. Ovaj, i tako ti... u principu, kako si ti meni došla na radar? Ti ovdje imaš kamp koji u principu ti to ne naplaćuješ, ili koja je to zapravo priča iza toga? Da, ja zapravo nemam kamp. Da. Ja ispred kuće imam jednu livadu koja... koju selo kosi, i ta livada je tako beskrajno lijepa, i svi kad ulaze u Šarengrad, onda iz onog surduka, i kad odozgora vide sliku, prvi put zapravo vide mjesto na Dunavu, znaš. I onda nastaje... i onda nastaje skrenuti negdje lijevo da dođu na obalu Dunava, i svi dođu pred moju

1:21 kuću. A, svi tu završe. Da, da, da, kužim, kužim. Da, kako je to zgodan kamp, zgodna, zgodna livada. I, i ona je na trostrukom putu, tu ti prolaze biciklisti koji idu onu rutu od Atlantskog oceana do Crnog mora, i ovaj dio uz Dunav se zove Eurovelo 6. I onda je tu jedna pješačka i biciklistička ruta koja se zove Sultans Trail, koja ide od Beča do Istanbula. A to je neka kao, ajmo reći, službena, mislim, zapravo viđao sam znakove. Da, jedna baš jako zgodna, zanimljiva ruta, i jako puno ljudi dolazi. I ima jedna ruta koja je vodena, to su kajakaši, kanuisti, i ljudi sa SUP daskama, i oni idu od Ingolstadta u Njemačkoj do Crnog mora, i tri mjeseca veslaju. Što ono, SUP daskama? Uuu. I ovaj, i to je prekrasna ruta koja zapravo vozi se od šestog mjeseca do devetog, ali onda ljudi idu i sami komade puta, i onda tu uvijek stanu, i tako da ima baš onako zanimljivih, zanimljivih gostiju. Ali vi ste bili u...

2:31 ti, ti si u međuvremenu to na neki način... Ja sam dobila jedan... službeno, pod navodnike. Znaš što sam ja napravila? Da oni ne bi... oni spavaju pod šatorima svojim, ali tu nema WC, i onda sam ja u mom dvorištu napravila tuš, tuševe, WC i to, pa imam jednu prostoriju koju ne koristim, ogromnu, to im je društvena soba, pa je ta društvena soba povezana s kuhinjom, tako da ja njima onda sve te prostore koji meni ne trebaju, jer ne mogu biti u pet soba odjednom, i onda im ja to lijepo dam da to koriste. Jer inače bi bilo okolo smeća i tih vodenih štakora i... Svačanda, da. I znaš, a ovako je lijepo sve čisto, svi su zadovoljni, i kad pada kiša, onda me svi pitaju: "Jel možemo spavati u Biblijo Čardak?" Možeš, spavaj. Ili recimo, kad je kiša, ja dođem ujutro u tu veliku prostoriju, a oni na one grede objesili vreće za spavanje i spavaju, bude puna soba, nekad bude 30 ljudi unutra. Što u Biblijo Čardaku? Da, da, da. Kako stanu tamo? Mislim, bio sam tamo, nije... kako se to naguraju? A valjda vise po svim tim... Na neki na podu, imaju dva kauča i neki spoje.

3:44 Njemu, njemu nije problem staviti vreću za spavanje na pod. Shvaćam, shvaćam. A kad je... sad još nije sezona, već ima gostiju, ali ono kaplju. Međutim, kad je toplo vrijeme, onda ih je jako puno, jedni preko drugih gaze, niko se ni na koga ne ljuti. A kako onda sad već znaju da, mislim, znaju da... isto onako na pamet dolaze ili je to sad si na Google Maps stavila ili? Oni su, oni su zapravo zaslužni što je taj kamp otišao na Google Maps. Aha. Jer su pisali recenzije i samo mi je jedan dan stigla obavijest od Google Mapsa: "Gospođo, jel vi znate da je vaš kamp..." A onda, da, da, da, hoćeš, nećeš. I onda, onda sam ja bila preljena to ispuniti, trebala je hrpu nečeg, onda su to gosti napravili kad su vidjeli da nisam ja. A, shvaćam, shvaćam. A bit će i po nekim Facebook grupama i posvuda se to pričalo. Da, i oni su na svojim forumima, tim biciklističkim i tako. Znači, puno biciklista tu dolaze, pa kako oni to, te... ja se, ja isto dosta bicikliram i to, ali uvijek mi je fascinantno to kad te nekoj puste stotine kilometara. Pa imaš dva tipa gostiju, jedni koji su ono ekstremni, oni voze po 100 kilometara dnevno. U, to je dosta. I onda si naprave rute, a ovi, pod navodnicima,"normalni", koji voze 30 kilometara na

4:58 sat, na dan, ti, ovaj, i pješaci idu 30 kilometara na dan, i biciklisti, ovi rekreativci. A imaju puno koji dođu kamperom, a imaju bicikle i onda tu prenoće, a prave izlete do Fruške gore, do ne znam negdje. Aha. I ovaj, znači, dosta vam ljudi dođe, a to su uglavnom sve neko dobra u principu iskustva, jel bilo neko da je neko bio naporan ili nešto nasilan, ne daj Bože. Bilo je, ali to je tako zanemarivo, recimo prošle godine je bilo više od 2.500 ljudi. O, to znači negdje zapisuješ, kako znaš? Tu ti je tekica, vidiš, oni se sami upisuju, ja ne vodim nikakve recepcije. A, da, da, da, baš da vidim, da. Ali vidjet ćeš, tu ima i korejskog i kineskog i ljudi iz Južnoafričke Republike, uglavnom oni kad čuju da ne moraju ništa platiti, nego samo da dođu. A, da si zadočevljenje, da, da, da, da. Onda ne samo da napišu, nego i nacrtaju, baš onako, jako je zanimljivo. A ono što je posebno meni zanimljivo, meni, meni su ti ljudi hodajuće knjige, znaš, oni donose svoje, oni donose svoje priče, i to su beskrajno zanimljive priče. Pa vjerujem, da. I sad ti misliš, ti si mlad i misliš, to biciklisti, to moraju biti ljudi koji,

6:14 koji su ono nabrijani 30-ak godina, većina ih je umirovljenika. A jel tako? Otišli su u mirovinu i cijeli život su sjedili tamo u nekakvim uredima. Aha, pa sad žele malo vidjeti. I onda, i sad im je ovo prvi put da imaju slobodu birati kamo će ići, koliko će odmah... Ali imaju električne ili su one klasične? Baš jako stari ljudi, bila je jedna gospođa, jedna jedina koja je imala električne, ovi drugi, ona je imala baš samo električne, uopće nije mogla vrtjeti pedale, kao motorin neki mali, ovi drugi imaju kombinirano nešto, mogu vrtjeti pedale i pjevaju, ali ja se ne kužim u bicikle. Ali ta gospođa, jedna Švicarka, ona ti je došla u lepršavoj haljinici u japankama, znaš ono, bila je vrlo, vrlo živopisna. Ima jako puno njih koji dolaze sa djecom, bila je jedna obitelj pasa. A je li na biciklama? Da, nekad imaju tandem, i klinci su unatrag u prikolici. Aha, aha, shvaćam, da, da. Koji mogu, ovisi koliko su veliki, ili sami mogu vrtjeti pedale ili samo sjede. Jedna obitelj pasa, to su bili muž i žena, jako je zgodna priča. Zapravo, najviše volim pričati o tim gostima, jer oni mi postaju prijatelji.

7:27 Da, da, pa baš me zanima to čuti, da. Oni su, oni su žedni razgovora, njima to što ja njih dočekam, pa mi sjedimo i pričamo, njima je to toliko divno. Pa na kojem jeziku, koji je znači jezik? I onda se svi grlimo, ljubimo, i to mi je divno, jer onda i ti ljudi onda pošalju svoje prijatelje, onda se dogodi, znaš kad neko ide biciklom na put, ma neće iglu viška ponijeti. E, nema šale, to su minimum. Ali meni dođu biciklisti koji mi donesu knjigu, koji je neki njihov prijatelj koji je to bio poslao za Biblijo Čardak. Ja uopće ne mogu zamisliti koja je to žrtva, on se morao odreći jednog para cipela ili ne znam, nečeg se morao odreći da tu knjigu stavi. Jer treba se optimizirati sve kad se ide na te neke stotine kilometara i tisuće. Ali ova obitelj pasa, o kojoj sam ti počela pričati, to je, to mi je najživopisnija obitelj do sad. Dakle, njih dvoje su 40-ih godina, živjeli su u Švicarskoj, bili su poslovni ljudi, jako su puno radili, i brak im se počeo raspadati jer su po 70 sati bili na poslu, i nisu mogli imati djece. I onda su odlučili, ili ćemo se rastati ili ćemo kupiti bicikle pa idemo na put oko svijeta. I to ti je bilo prije 14 godina, i oni su još na biciklima.

8:40 I onda kad su negdje došli do Malezije, ona otkrije da je trudna i rodila je prvu kćer, Najlu, a onda su, i onda s tom malom bebom su išli u Sibir, znaš. Na biciklama isto. Biciklom, da, i ona je, mislim, i one mongolske pustinje, sve su to obavili s tim malim djetetom. I onda kad su bili, pravili, oni su to nazvali Sjeverni horizont, išli su na Aljasku, neko drugo putovanje, i onda je ona opet otkrila da je trudna, imala je već skoro 50 godina, i ovaj, i onda su otputovali na Maleziju da se i druga curica rodi gdje se ona prva rodila. E sad, zašto sam ti njih spomenula, kad su došli odavde su otišli, tu su bili u desetom mjesecu, i onda su mi se javili s Crnog mora, i curice su mi pisale oduševljene, joj, ovdje nije more smrznuto, mi se možemo kupati. Tako da, jer kad su negdje u Kanadi ili negdje, oni probiju led i kupaju se u toj vodi. Znaš što, curice zdrave ko dren, a kad su išle u muzej, ja sam ih vodila... Pa šta, onda im je tu, Dunav je vruć onda, ako su naviknuti na to. Da, navikle su na sve uvjete, ali ne samo to, one su za razliku od naše djece

9:55 koja su navikla odgovarati na pitanja, ove curice su navikle postavljati pitanja. Ja sam ih odvela u Vučedol, u muzej, i pokazala sam im onu Orionovu posudu, to ti je svojevrsni kalendar, to je jedna zdjela koja ima četiri pojasa, svaki pojas je jedno godišnje doba, jako je okrhnuto, međutim vidi se da je bilo u svakom godišnjem dobu po 12 nekakvih, podijeljeno na nešto. Dakle, Vučedolci prije 5000 godina nisu imali ni pismo, nisu znali brojeve, ali su imali, izračunali da godina ima 48 tjedana, što je zapravo zanemariva pogreška. Ono, i sad su svako godišnje doba označili sa zviježđima koji se u to doba vide na nebu. Ali mislim da su te stare civilizacije su dosta, su one znali i astronomije i svačeg, ne bi ih trebalo, ja mislim, podcjenjivati. Nebo im je bilo prva slikovnica, prvi, prvi orijentir. Ne hoću reći, možda se to već i tad znalo na neki način i oni su to pokupili od drugih, je li, ljudi koji su živjeli tad. U to vrijeme ti je bila jaka, jak je bio Egipat, recimo, u to doba, ali Egipat je imao tri godišnja

11:10 doba, znaš, a ovdje, ovo je jedini kalendar tu koji ima četiri godišnja doba. Ali nisam zbog toga to rekla, nego ova mala Najla i Fibije, dakle, imale su tad 11 i 5 godina, ovaj, gledale su kalendar i pitale: "Mama, je li prije 5000 godina bilo nebo isto kao danas?" Ovaj, mama, pa zanemarivo, različito, ali otprilike. Onda ovaj kalendar ne valja. A, znala je zviježđa i to. Da, zašto ne valja, veli pa nema velikog i malog, nema velikih i malih kola, velikog i malog medvjeda. Da, da, puno je to godina prošlo dok su se zvijezde micale. Nema veze, su cirkumpolarna i nema ih na nebu, ima ih na nebu cijele godine, nisu razlikovna. Znači, mala je skužila te detalje. Ali pazi što je mala na to odgovorila, mama, to je točno, ali vidi Kasiopeja isto cirkumpolarno zviježđe, a nje ima u svim godišnjim dobima. Zašto onda nisu stavili velikog i malog medvjeda? Znaš, od djeteta koje ima 11 godina, koje je 9 godina imala tad Najla, sad ima 11, koje ima 9 godina i nema jednog sata formalnog obrazovanja u školi, i to zapravo genijalno.

12:23 Ona je, ona je problematizirala, ona je, oni ne znaju samo tako dobro naše sjeverno nebo, oni jednako tako znaju jer su bili puno puta u Australiji, oni znaju i južno nebo. Osim toga, te curice, one roditelji ih nauče u koju god zemlju dođu da pozdrave na tom jeziku, da pitaju kako ste, da kažu hvala. I sad su već godinu dana u Japanu i Japan se u njih zaljubio i oni u Japan, idu od otoka do otoka, drže predavanja, prodaju svoje knjige. A sad vjerojatno i curice već voze bicikl. Curice su i sa 3 godine, ova mala voze. Da, da, to je, a da, kad su žive na biciklima, onda će i znati rano. I nisu, u životu nisu spavale u kući i u krevetu. Da, da, a kako to ide s neke logističke strane, ako se razbole i takve neke, to bi mene, takve bi mene stvari mučile s takvim životom. Da, mislim. Ipak, ono, a dobro, prolaze kroz civilizaciju. Oni nisu imali ništa, međutim oni su vrlo brižni roditelji. Ma ne, ne sumnjam u to, ali. Oni sve cijej, cijepe djecu kad se ulaze u rizična područja i, osim toga, imaju taj školski kurikulum, su uzeli švicarski, i onda kad treba

13:36 djecu nešto učiti, a oni nisu u tome dovoljno jaki, onda u toj zemlji nađu učitelja, nađu liječnika, nađu sve. Mislim, danas to stvarno nije problem, samo izguglaš nešto i sve nađeš. Da, da, da, simpatično. A reci mi malo o Biblijo Čardaku, to je zanimljivo. To je zapravo, imala sam ovdje prije jedno 3 godine, kamp za darovite šahiste mlade. I bilo je jako puno te djece, i onda kad su oni odlazili, a oni su bili uglavnom iz Bjelovara voditelji tih, onda su oni rekli, znate, stigli su u Hrvatsku novi Biblijo Čardak, novi ovaj, Bibliobusi, jer su ovi stari bili stari 20 godina, i ovaj iz Bjelovara se prodaje za 2000 eura. I baš bi vi mogli tu uzeti pa taj Bibliobus staviti da tu bude, i meni je to bila genijalna ideja, ja sam stavila na fejs, cure prijateljicama svojim, mislim, ajmo skupiti svaka po 10 eura, i kupimo zajednički taj Bibliobus. Aha, zanimljivo. Međutim, onda je bila ona oluja grozna, a meni je tu pred kućom u kampu

14:50 bio jedan kamper, koji je otprilike veličine tog Bibliobusa, njega je vjetar tako bacao po livadi, okretao ga, čovjek je morao staviti u prvu i cijelo vrijeme oluje voziti, da mu ne odnese i ne prevrne kamper. I onda sam ja mislila, i sad da ja tu dovezem Bibliobus traljavi, koji više ne vozi, i da to meni padne u Dunav, ja ću tu imati troška do neba, a već imam stari Čardak. I onda sam svima koji su mi poslali donacije pisala, čitaj, jel možemo mi umjesto Bibliobusa urediti stari Čardak. I onda su rekli, koliko ti još love treba, sve ćemo ti poslati. I onda su počele stizati knjige, uglavnom to nije moj Biblijo Čardak, to je hrvatski Biblijo Čardak, jer mislim, stvarno nema sela iz kojeg nisu ljudi slali i knjigice i igračkice, ili dođu, idu na izlet do Vukovara, recimo iz Zagreba, i onda produže do Šarengrada da mi donesu knjige i igračaka. I tako da, mislim, ja sam oduševljena, ja sam jedina na Facebooku, imam i svoj kanal na YouTubeu, ali sam ga odavno zanemarila, ali nema me na drugim grupama,

16:05 na drugim tim društvenim mrežama, međutim taj, taj Facebook mi je ono, stvarno mi je obogatio život, toliko divnih ljudi je tu došlo. Pa je, je, da, mislim, danas je popularno pljuvati društvene mreže, mislim, pljuvati, ima tu određenih problema što se stvaraju, ali ja mislim da su ipak, društvene mreže su dale priliku i meni i tebi i tako, da se onako i neki drugi glasovi čuju, i ono što je super, što je besplatno i treba ti mobitel, kompjuter i možeš, možeš svoju poruku odašiljati, ono, tko će te pratiti, neka prati. I to isto, možeš birati svoje društvo. I to isto, da, da. Imaš ljude koji zalutaju i onda te, a uvijek imaš sto novih zahtjeva za prijateljstvo, onda te koji su zalutali ili koji pišu glupe komentare, onda ih, dok je nježno, obrišeš. I onda uzmeš zanimljive ljude, i zapravo stalno moram nekog brisati, ali, znaš ono, neki ljudi su iz nekog prastarog vremena, od prije 12, 15 godina, neki su i umrli. I onda moraš čistiti to, ali to je divno jer ti stvaraš svoju zajednicu, to je meni prekrasno. Je, je, istina, istina. Ova, ova, ova kuća i ovo, to je, to je sve tvoje, ili si to naslijedila ili?

17:20 Pa nažalost je, moje je. Zašto nažalost? Ja nisam računala da će ikad biti moje, ali moj brat je imao nekakve tragične događaje sa svojom djecom, nema više, nema ih više, i on kad je tata umro, on je rekao, meni je ovo sve prebolno, nek tebi bude sve, ja ću sebi drugu kuću. Aha, shvaćam, shvaćam. Tako da, ovaj, tako da je to jedan od razloga zašto ja to sve dajem, te apartmane gore, zašto ja to sve dajem besplatno, ja u to nisam ništa uložila, to je moj brat radio za svoju djecu, i ovaj, to bi sad zjapilo prazno i propadalo bi, a ja sam čak i sobama dala imena po njegovoj, njegovim sinovima, i ovaj, i nekako mi se čini da, znaš, da taj duh te djece tu nekako živi. Super, pa je, lijepo je, baš onako, što daješ besplatno, to daje jednu, ono, dozu nečega. Da, ali mislim, ja nikad ne bih mogla dobiti toliko novaca koliko ja dobijem radosti, zbog tih priča i tih susreta i tih divnih ljudi, znaš, bilo je, bilo je, došlo je dvoje starih ljudi, ali u krpama, u dronjcima, u

18:33 nekakvom kamionu koji je izgledao kao da je iz drugog svjetskog rata, pa je pretvoren u kamper, znaš, zeleni onaj vojni, iz Belgije. I ovaj, ja sam bila vrlo nježna prema njima, jer sam mislila, ja sam njima htjela iskuhati nešto, sam mislila, ljudi nemaju love, a ono je ispalo, ispalo da je to stil života, znaš, da taj čovjek, imaš ga tu u ovoj knjizi, da ti baš pokažem, on organizira utrku Belgija, Belgija, od Belgije do

19:06 nekakve zemlje u Africi, onako, otprilike kao Paris-Dakar, znaš. Aha, automobili nekakvi. Automobili i motori, ali fora je u tome, evo ga ovdje, vidiš, do Gambije. Aha, do Gambije. I onda sva ta vozila i sve nagrade i sve donacije koje skupe na kraju da vladi, da napravi nove izvore pitke vode i nove škole i bolnice, i svake godine za Božić otputuje u Gambiju da vidi jesu oni stvarno to napravili ili su popalili lovu, i on to radi već 30-ak godina, i ovaj, rekao im je prvi put kad otkrije da su, da nisu napravili novi izvor pitke vode, prestat će to organizirati, ali nije me samo to oduševilo, nego me oduševilo što su tih dvoje ljudi posvojili, ne udomili, nego posvojili 16-ero belgijske djece, i sad već imaju njihove unuke i praunuke.

20:09 Super, super. Eto, znaš ono, mislim, te priče, mene to hrani, to toliko energije bude. Ma jasno, da, da. Neopisivo. A kako ti, jel imaš problema sa državom, sad ti tu primaš te ljude kao ništa ne primaš, jer je sumnjivo da. Ja sam tu ljudsku zajednicu molila da oni to riješe, prvo to livada nije moja, dakle ja ne mogu naplaćivati tamo nikakvu boravišnu taksu, a oni nemaju način, ne mogu smisliti način da naplaćuju boravišnu. A to je javna površina, šta je to, pod kim? To je zapravo površina kojom upravljaju Hrvatske vode. Aha, okej. Vlasništvo je Republike Hrvatske, ali Hrvatske vode upravljaju, i ovaj, i oni se ne bi šteli mešati, njima je svejedno šta se tu događa. Čudi me da to onako u Hrvatskoj su te regule jake, sve je neko strogo, ali dobro, znači izašli su u susret nekako. Ne, ne, samo vrlo bitno da se to kosi, da je to uredno, znaš, da to neko održava, to im je jako bitno, i jako su fer kad je bilo kakva poplava dođu, zaštite i Biblijo Čardak kao da je njihov vlastiti. Aha, super, super. A reci mi malo o samom selu, o Šarengradu, koliko ima stanovnika?

21:20 Pa to je nekad bilo jako veliko ribarsko selo, imalo je tu jedan otok koji se zove Šarengradska Ada, koji je jedan od rijetkih malobrojnih katastarsko hrvatskih posjeda koji je ostao na srpskoj strani i nikad nije vraćen Hrvatskoj. I na tom otoku, koji je golem, na toj Adi pješčanoj, je selo nekad imalo pa nekoliko tisuća krava, konja. Aha, na tom otočiću, mislim. Jer nije nikad bilo stoke u selu, znaš, selo je bilo čisto, a brodovima svojim su vozili, tamo je bila stoka, i osim toga tamo je strašno puno bara dubokih, u kojima je krcato mlađa i ribe. Tako da je u selu nekad bilo 40-ak aktivnih ribara, i to je cijela Bosna i Hercegovina. To je hranilac ribe. Bosna i Hercegovina dolazila po ribu, sad je ostao samo jedan. I od skoro 2000 stanovnika sad nema ni 200. I tako, u prvom razredu osnovne škole lani bio ni jedan učenik, ove godine dvoje. A ima tu škola ili područna neka ili kako?

22:32 Da, ima škola, 8 razreda ima, ali u cijeloj školi ima 25 đaka. A kad je to opalo baš stanovništvo? Počelo je opadati tamo negdje poslije drugog rata, kad su otišli Židovi, jer su Židovi držali, bila je i banka u selu i kino je bilo, svašta je bilo, i puno dućana. A onda su bile te, 70-ih godina, ljudi su odlazili ekonomsko, nešto, uglavnom, kad su zadruga, kad je prešlo. Da, bio je, generalno je bio pokret da se sa sela ide u gradove i to je, da. Da, to je bilo to, a osim toga, najveći udarac je selo preživjelo kad su, vidiš, ona velika bijela zgrada vani, sva izbušena, to je bio seoski magacin. I to je bila, cijelo selo je bilo jedna zadruga, i bilo je 2-3 kombajna, i sve je bilo zajedničko, i onda se znalo u koliko sati noću tko vrši žito, a sad svaka kuća, mislim, više nema tog zajedničkog, sad svako tko hoće obrađivati mora imati i svoj traktor i svoj kombajn i svoje ovo i svoje ono, moraš imati 15 strojeva od kojih svaki košta više nego skupi auto, tako da si to ljudi više ne mogu priuštiti,

23:47 samo oni koji uzmu velike površine zemlje u zakup da im se to isplati. I takvih vrlo, vrlo velikih i bogatih imamo jedno 7-8 OPG-ova u selu, a ovo drugo čak ni vrtove više ne radi, i osim toga, otišli su, kad je bilo, za vrijeme rata kad su ljudi otišli u progonstvo, to je predugo trajalo, tamo su djeca već krenula u školu u Puli, u Zagrebu, gdje su već otišli, i onda se ti niko više nije vratio, tako da je prosjek starosti u selu, mislim, velik. Aha, da, da. Jesi ti odrasla baš u Šarengradu? Ne. A ne? Aha. Ne, ovu kuću je moj pradjed kupio, moj pradjed je plovio, bio je kapetan na riječnim brodovima koji su išli od Beča do Crnog mora, i gledao je kako se ova kuća gradi, i slinio je, jer je ta kuća fasadom okrenuta Dunavu, imala je gore predivan toranj i na tornju kupolu bakrenu, i bila je predivna, to je jedan, dakle, čovjek gradio svojoj zaručnici koja je iz Šarengrada, i jedno

24:58 3 dana prije nego što su se trebali vjenčati, kuća je bila gotova i ona je umrla od tuberkuloze. Još se vila, kuća zove Vila Albina po toj djevojci. I moj pradjed slučajno u to doba bio u Iloku. Koje je to godina onda? To je početak 20. stoljeća? 26. godine je to bilo. Jer moj stric isto umro tako negdje oko drugog svjetskog rata, isto od tuberkuloze, hoću reći umiralo se. Moj tata se od tuberkuloze baš jako umiralo, da. Zapravo ujac, krivo sam rekao. Eto, i onda, i onda, dakle, u ovu kuću su svi moji preci dolazili u mirovinu, jer su svi živjeli i radili negdje u gradu, i ja kad sam bila mala i kad sam dolazila tu baki i djedu na ljetne praznike, ja sam mislila, najbolji posao na svijetu je biti umirovljenik, a moji baka i djeda ništa ne rade, a svaki mjesec im poštar donese plaće njihove, uglavnom, tako sam ja 20 godina prije mirovine sebi kupila svoje imanje, ja sam mislila ovo će sve biti bratovo, i nisam htjela, moja djeca imaju u Brelima, imaju svugdje nešto drugo, ja sam htjela da to bude od bratovih sinova, i nisam htjela

26:12 da se moja djeca vežu za ovo mjesto, ali ovaj, ali kad sam ja došla prije 5 godina u Šarengrad, jer je tata bio bolestan, nije htio ići u dom, i onda sam ja ostavila to što sam 20 godina gradila da odem tamo u mirovinu, i kad sam to napokon završila, kupila sam divnu drvenu kućicu u šumi, imala dala iskopati jezero, obložiti ga onim pravim velikim kamenjem, uvela centralno brzi internet, znaš ono, napravila sam si gnijezdo, i tamo sam otišla, ja se odavde više dok sam živa ne mičem, i onda tata ispalo da tati treba, sve sam ostavila, isti dan sam došla tati, i ovaj, tako da sam sad ja došla tu u starosti, došla tu umrijet, i ne mislim se odavde uopće isto više micati, dakle ovo je mjesto za lijepu starost. Da, da, znači našla si neki svoj poziv, ajmo reći, s tim ljudima i tako, ugošćavati i to. A kako, jel ti to, jel te to financijski šta, kako se zove, iscrpi? Jer ipak vidim, jer koliko shvaćam, ti njima često i skuhaš i sve, ili oni donacije daju?

27:23 Ma imaju palačinke, ali nije to, imaju u selu dućan, oni uglavnom donesu hranu, znaš, onda im treba da sam nešto napravim, ali vrlo često, ovaj, neki ostave nekakvu malu donaciju ili nešto, tako da struje, koliko se potroši, a potroši se malo. Ma dobro, šta će se struje potrošiti. I vode, to su zanemarivi troškovi. Tako da ja nisam na nekom dubitku, ali nisam ni na gubitku, onako sam na jednoj solidnoj pozitivnoj nuli. Ali dobiješ, ono, kako bih rekao, spiritualno, emocionalno i tako da to se isplati. I onda kad se gleda, oni dođu, koliko su mi, kolike su knjige donijeli, oni uglavnom kad kupe hranu, onda ne kupe samo za sebe, nego koliko ih ima u kampu. Zna se dogoditi da u dućanu nema mesa, ali možeš kupiti smrznutu cijelu kokoš, i sad neće njih dvoje za sebe kuhati, onda za sve u kampu skuhaju veliku juhu sa puno povrća, i onda ono što ostane, stave u zdjelicu i tamo imaju kištru za zamrzivanje, i napišu, ovaj, datum, mi smo, i napišu imena, ovo skuhali s puno ljubavi, molim vas, poslužite se.

28:34 Super, super. Tako je, a onda mi ljudi iz sela donesu, i ništa ne naplate, grožđa kad je sezona jaja, i sve to stoji tamo u frižideru, da oni kad dođu s puta, jer oni kad, oni znaš, uglavnom jedu tjestenine, ono što im je najlakše skuhati, a zapravo je to najlošija hrana. Onda budu sretni kad nađu jaja, pa nađu, znaš, mlijeka, pa nađu sve to nešto. A reci mi, to ovako, ja vas moram, moram pitati, ovaj, Dunav, jel se tu da kupati ili kakva je tu situacija? Nekako, ovako sam sad malo išao dolje na obalu, ne izgleda mi baš primamljivo, ali evo šta, kakva je tu situacija? A gledaj, sad Dunav, on radi, on sad trenutno raste i pada, on je u vrlo dinamičnoj fazi, onda donese granja, nanese ne znam čega, ljudi su si tu napravili plažicu, i onda dovezu pune prikolice pijeska, i to kad je sezona kupanja, naprave baš ugodno mjesto. Aha, kao na plažicama, da. Međutim, ovaj, i sad Dunav izgleda i mutan, jer uvijek je mutan kad se vodostaj mijenja, i osim toga počele su cvjetati ove topole, a one prave, one kao da mulj naprave gore, one imaju kao vata im je cvijet,

29:49 i onda to bude onako bijela pjena, izgleda strašno, ali to je tjedan, dva, i onda se to, onda se to očisti. I Dunav je relativno čist, zapravo. Ali ima zapravo tu onečišćenja, ipak je tu puno gradova i svega. Znaš šta, jako je puno, jako je puno šljunka i pijeska, i to se sve profiltrira, i nisu, nema puno gradova, imaš tu, u Hrvatskoj imaš jedini grad Vukovar, a imaš Dalj i Batina, to su manja mjesta koja imaju svi pročišćivače vode, i dosta su stroga pravila za tu čistoću Dunava, ali da je on čist, to se vidi po ogromnoj količini riba koje tu ima. Aha, super, super, da, da. I jako, jako puno školjke, nažalost, za razliku od morskih, dunavske školjke nisu jestive, ne znam zašto, čak ih ni svinje neće jesti. Ma da. Ali imaju predivan sedef, mislim, nešto je, ne znam, baš su, pokušali su to. Eto ti, jel si ti kad voliš okupati ljeti kad bude, ili nisi toliko od toga? Ja volim morske školjke i morske plodove. Ne, ne, ne, mislim, kupanje, kupanje. A što se kupanja tiče, ja vozim kajak. Aha. I imam svoju ekipu s kojom odvezemo kajake na

31:04 krovu auta i kanue do Vukovara, i onda se spuštamo tih 25 kilometara. Aha, nizvodno, da, da, da. I to je ono što trebaš doživjeti, što na moru nema, vjerojatno u tom obliku, jer su na moru kameni otoci, ovdje su otoci pješčani. Ah, ti pješčani, da, da, da, fora. I to su kilometri pješčanih sprudova na kojima žive duše nema, osim ponekog labuda. I ovih, ovih orlova škanjaca i tih orlova ribara, znaš. Nemaš, sam si.

31:37 Ja mislim da se Hrvatska od svih 10 zemalja kroz koje protječe Dunav, najmaćuhinski odnosi prema Dunavu. Zašto kažeš? To znači da, mislim, uopće, znaš, kada na tim plažama nema žive duše, a s druge strane, na onoj srpskoj obali, tamo ti vrvi od vikendica divljih, divlje izgrađenih, tamo je svaka ta plažica zaposjednuta. Aha, zanimljivo. Tamo je milijuni čamaca su ti tamo, previše reći milijuni, ali oni žive Dunav, a kod nas se Dunav ne živi više. Tako da je meni to jako žao i ja to hoću promijeniti, i onda kad mi dođu prijatelji, onda ih odvezem autom 2 kilometra uzvodno, jedno Renovo se tamo zove, i dam im one velike dušice od traktora i vesla za kajak i pojaseve za spašavanje, i kažem, čuj, ne možeš nigdje zalutati, tu voda će te za 15 minuta, ta 2 kilometra, jer Dunav teče 5 kilometara na sat, dakle voda će te donijeti do Šarengrada.

32:47 Da, ne možeš paliti. A naravno, znaš li se ne utopiti, mislim, imaš pojas, imaš sve. Ne, ne, ne, propustiš, ako gledaš na krivu stranu i ode, prođe. Ali ono što je još zgodno, Dunav ti na svakom kilometru ima tablu, vidjet ćeš vani, mi smo tu na 1306 kilometara od ušća Dunava u Crno more, dakle da svaki kilometar vidiš gdje si. Aha, aha, dobro. I ako ti bilo što treba, nazoveš gorsku službu spašavanja koja ima svoje čamce na Dunavu, i oni ti dojure ili tu nekog iz sela, uglavnom jednom sam tako prijatelje jedne poslala, i prošlo 15 minuta, njih nema, prošlo pola sata, njih nema, prošlo sat vremena, ja sam se već počela, prošlo dva sata, ja alarmirala pola sela, ljudi, tražite, dogodilo se neko zlo. I sad su svi otišli čamcima i vrate se, i smiju se ko šašavi, oni tvoji dvoje su išli na jednu pješčanu plažu i zaspali. Aha, uživaju ljudi, da, da, da, super. To je toliko se ljudi tu opuste, znaš. Jel ovdje kao na moru da ljudi imaju svak neka svoj brodić, neka, da je sa motorima i sve, ili tu sam vidio ovako barkica dosta, jel ima većih brodova?

33:59 Nema većih brodova, jer je komplicirano je plovidbom i komplicirano je ti u moru, imaš plimu i oseku, a ovdje od jutra do noći ti može za metar narasti voda, ne, ne u širinu, nego u visinu, znaš. Shvaćam, da. Onda ti, onda ti čamac ostane visiti negdje, ili ti se potopi, i osim toga jako je teško ploviti, jer imaš te, zajedno s Dunavom plove i grane i cijela stabla, recimo, jedan takav balvan je bio ovo od čega je sad napravljen ovaj stol, znaš, a to se sve ne vidi. A da, da, to sam i prije bila rekla, znači ovo ste našli da pluta. Da, da, a jako je zapravo opasno, ja volim Dunav jako, ali ja na Dunav nikad ne idem bez prsluka za spašavanje, iako sam ga prvi put preplivala sa 9 godina, znaš, ali onda ti, onda si bio dijete i ludo, ali sad nikom od prijatelja ne dam da ide bez svih tih sigurnosnih mjera, čak i mi pištaljke stavim, znaš, onako, bude bilo šta, zovi. Ali tu i veliki, mislim, ovo je plovno očito. Da, da, da. I koliko tu ima sad dubine, ne znam, na sredini otprilike?

35:09 On je uglavnom na tim dubokim dijelovima otprilike 6 metara, najviše 12, tako da ti brodovi nemaju veliki gaz, nego su vrlo široki. A jako su široki, da, da, da, svači, drukčiji od morskih, dosta ovaj. Da, i to više, prije su to brodovi vukli šlepove, a sad već dugo ne vuku šlepove, nego guraju ispred sebe, i onda imaju po tri reda tih šlepova, i u dva, tri, onako, to bude po 10, 12 tih šlepova koji se guraju, i onda kad idu uzvodno, onda im bude preteško, onda stanu, pa jedan dio tu parkiraju, pa pošalju drugi brod, uglavnom zanimljivo je to gledati, i prošle godine u Vukovaru bilo preko 600 kruzera velikih, u Iloku ih bude stotinjak, i onda ljudi izađu na sat, dva, prošetaju, odu od Vinskog podruma do Vinskog podruma. Klasika, da, da, da. I tako. Znači ima dosta tog kruzer turizma. Živahno je, živahno je, pogotovo je predivno noću, prije nisu plovili noću, ali sad svi imaju te uređaje, ne treba ni gledati noću, ništa, mogu spavati. Ali ovaj, onda noću kad ti kruzeri prolaze.

36:21 To mora da je. Znaš šta, kao da selo, božićno selo prolaziti, a prolaziti praktički tu pred prozorom, ja kuham nešto ili sam u kuhinji, vidim ljude na palubi. Je, to je, jedan put sam, blizu jedan otok, blizu Šibenika, zove se Žiri, ali je, zadnji je u Arhipelagu, i zapravo prvi put tamo sam išao nešto raditi, i ovako po noći smo sjedili ispred, i prvi put da sam vidio tako u prolazu te velike kruzere, ko što kažeš, selo s tim prozorima, onako, baš je, zanimljivo je za vidjeti, ali ovdje ti je to ispred nosa, praktički to mora da je fora. Ali znaš što je još zgodno, ti njih čuješ, kako glasbu koju svira, oni gore na palubi plešu, onda ti mašu, onda ti njima mašeš, onako, taj Dunav baš povezuje jako ljude. Da, da, povezuje. Na neki dobar način povezuje. Ovaj, a kako je, kako je ova regija sad, nekako je u, sad kod Hrvatske onako stereotip da je tu, ajmo reći, slaba je gospodarska aktivnost i to sve, jel to još uvijek stvarno sve tako, ili, na primjer, ja sam bio u Vukovaru zadnje 2007.

37:33 ili 2008., da, davno je to dosta bilo, i pamtim da je bilo jako sve nekako razrušeno, ajme majko, nigdje nikog, i evo sad smo, ovaj, tu smo, malo smo šetali jučer i danas, i dosta je drukčije nego što pamtim, baš onako je nekako, em je življe što mi se čini, i radnji, i dućana, i svega, i zgrade su nekako normalnije, jel to znači je bolje sad. Ja, ovo je jedna od siromašnijih županija. E, znam, znam, da.

38:00 Velim ti da su tu ljudi nekad bili, konkretno u Šarengradu, jako bogati jer su ribarili, sad im se to više. Promijenila se vremena. Nema više, znaš, nema više oca koji će to naučiti sina, to mora neko baš jako voljeti. A možda i, a možda se i vrijeme promijenilo, nije to toliko više da možeš živjeti tako lako. Ne, zapravo, to je strašno unosno, jer ti, ovaj profesionalni ribar koji tu zabaci mrežu i ulovi, ne znam, stotinjak kila dobre ribe, a kila ti je ribe, ne znam, 15-20 eura, ti niti si je hranio, niti si je pojeo. Da, da, dođe s neba pod navodnike, ali s rijeke da. Ali ima tu restorana i tih privatnih, kojekakvih ugostiteljskih objekata koji se grabe za tu finu ribu, tako da, ali to je krvav posao, radiš ga noću. Imamo jednu ribaricu u selu, ima 76 godina, i ovaj, i ona još cijelim Dunavom od Batine do, dakle od Dalja, ona plovi, ona baca mreže, ona ima svoj štand, svoju

39:12 ribarnicu na tržnici u Vukovaru, mislim, jedna žena zmaj, ja bih htjela u njenim godinama biti tako lijepa. Jel ti kad ribariš, išta pecaš? Ne, ne, ja sam prestala ribariti od sramote. Zašto? Pecala sam, i moj djed je bio sudac za natjecanje, i ja sam varala, mislim, ja sam ulovila samo dvije ribice i onda sam im u usta utrpala kamenčiće da bude teže, i moj djed je mene diskvalificirao i rekao je, mislim, takvu sramotu nisam više. Ako i treba, nećeš više. Ja nakon toga više od sramote nikad nisam, ali koja je to bila glupa ideja, mislim, znaš, ovako mala ribica, natrpala sam je kamenom, pa ti iz aviona vidiš da sam varala. Možeš si oprostiti sad već. Da, da, da. Ovaj, jel ima, jel ima, ne znam, posla, jel ima mladih obitelji i to, da se na Vukovar vratimo ili? Pa, mislim da. Šta bi rekla ti, kako ti se čini? Neke općine, na primjer, općina Lovas, tu unutar te Vukovarsko-srijemske županije, imaju jako dobru tu natalitetnu politiku, i imaju prepuna sela djece, ali su, znaš, naprosto servisiraju te

40:25 mlade obitelji, ajme im ponude posao, neće ti tu niko doći ako mu ponudiš kuću, mislim, moraju imati nekakav izbor. A kako može država ili općina ponuditi posao, što to znači? Pa, mora imati posla. E, da, da, da, mislim. Da, ovdje ima posla sezonski, znaš, recimo svima treba kad su vinogradi, te se puno stvari radi ručno, ali ima vremena kad niko nikog ne treba, a ti moraš cijele godine jesti. To mi zvuči jako ko Dalmacija. A je li? A da, mislim, sezonski sve gori, ne možeš se braniti od ponuda za posao zimi, mada i to se sad mijenja, sad je, ovi su i Nepalci i to nekako, ovaj, kako bih rekao, domaći narod sve manje radi, sve nas je manje jer su otišli u Irsku, u Njemačku, tako da, vrlo zanimljivo je. Pa isto, isto je i tu. Jel? Jer ja se sjećam, na primjer, prije svega desetak godina, ja sam bio bez posla, malo više sada, ovaj, to čovječe, nisam mogao naći posao da ga ubiješ, ovaj, čak ono, htio si raditi bilo šta, znači, nema, trebala je za sve veza ili, ma čak ono, bauštela, ništa, a sad te, na koljenima te mole, radi, radi, čak i van sezone se sad lakše, ovaj, jel si

41:38 primijetila i ti takav razvoj tu isto, da je sad lakše doći do posla ili, ako imaš volje raditi. Ne znam, ja sam primijetila da su, da se Ilok, recimo, i ovi tu, ovaj dio Srijema, da se jako trudi oko elitnog turizma, i oni hoće goste koji dobro plaćaju, to su razne viske fešte, ljudi imaju proizvode šampanjac sa zlatnim listićima, znaš ono, čudesa, svako smišlja šta će neobičnije ponuditi za sve te priče, ali to su obiteljska gospodarstva, tu neće rado, baš ono, ako mora, uzme nekog sa strane.

42:27 Industrija im ne ide, iako imaju nove te industrijske zone, imaju velike planove, ali uvijek, znaš ono, veliki planovi, veliko otvaranje, početak nečega, ali nema koloborova koja je nekad imala, ne znam, 20-ak, 50-ak tisuća zaposlenih, umrlo, znaš, sve te velike, Vukovar je bio baš jak industrijski grad, to se nikad nije vratilo. Da, nikad se nije oporavilo. Ono što ja generalno vidim kao problem je, što se pojedinci bogate i što pojedinci zapošljavaju svoju ekipu, ali nije više kao ona neka druga vremena, stalo do cijele zajednice, nego samo ja i moj, i to, onda to, znaš, ne stvara dobru klimu. Ali evo, sad će novi lokalni izbori, sad imamo tu četiri kandidata, recimo, za gradonačelnika Iloka.

43:26 A gradonačelnik kao favorit, kako to izgleda? Da, nije bilo prije tako, bilo je jedan ili dva. Čekaj, Šarengrad pod kojom je općinom? Ilokom. Aha, pod Ilokom, okej. Da, Ilok ima, ne znam, tri sela, jer premali je da bi bio grad sam, pa je onda to šire gradsko područje. Tako da vidim da su to počele, naprosto više nisu dvije stranke, nego je odjednom. Znači neki nezavisni su. Puno nezavisnih, da, i koji su okupili ti nezavisni, pogotovo ovdje, vidim, u cijeloj našoj županiji, okupljaju vrlo školovane, ne ove sa kupljenim diplomama, nego stvarno ljude koji su se dokazali, znaš, i koji nisu došli gladni na poziciju, nego već imaju sve, a zapravo dolaze u politiku da bi nešto popravili. I tako da, imam baš puno nekakvih dobrih očekivanja od tih. Jel se hoćeš se ti aktivirati, šta, na neku listu, što vole reći? Ne znam, meni se jako sviđaju ti nezavisni, recimo, velika ekipa ljudi koja vodi poljoprivrednu školu, koja je jedna od najboljih u Hrvatskoj, znaš, to su baš onako

44:37 jako stručni ljudi, ja bih se svakako s njima htjela družiti, ali ja sa 70 godina nisam baš neki materijal za politiku, pogotovo što nikad u životu nisam bila ni u kakvoj stranci. Ajme, to je jako, jako je to specifično, ne znam jel bi ti to uopće i preporučio da se uopće petljaš s tim, ne znam. Jer dosta ja to onako pratim u Šibenskom području, sad ne znam kako je ovdje, ali ne mogu zamisliti da je predrukčije, dosta tu ima podmetanja, onako, prljavo je sve to strašno. Ja sam baš onako pitala tu jednog starog susjeda, ovaj, kako imamo četiri kandidata, nema veze koliko ima kandidata, ja ću glasati za HDZ, oni su meni dobili rat, oni su mene vratili iz progonstva, oni su meni sagradili kuću. Kako oni, ali dobro, ajde. Ne, ne, ali to je istina. Da, nema tu, da, nema tu neke logike. Nema veze da dragi Bog u nekoj drugoj kombinaciji, ja glasam ne za čovjeka, nego za tu stranku. Ja imam jako navijački neki mentalitet, ko da je nogometno momčad, pa nema veze da su, ne znam, bili loši ovu sezonu, moji su, ali čovječe, ono. Da, da, ali mislim, znaš šta, ja mislim da on ima pravo, ja ne bi nikad tako glasala,

45:50 po toj logici. A ja bi. Tako je, ali pretpostavljam da je HDZ dostao. Ali ja mislim, trebaš pustiti svakom slobodu. Da, ali ti stariji ljudi, oni su neskloni, mislim, ja kad kažem stariji ljudi, ja sebe tu ne ubrajam, iako imam sedam bajki, kužiš, ali nema veze. Slažem se. Ali starost je zapravo, definicija starosti u mojoj glavi je koliko si ti spreman učiti mijenjati se. Ako si se ti okamenio, onda si starac već sa 20, nema veze koliko stvarno imaš godina. Misliš da ima šanse neki od tih nezavisnih da osvoje većinu u vijeću, ili barem, ili. Pa, znaš šta, ima šanse, međutim, i kad su četiri različita kandidata, potpuno različita, onda se rasprše ti glasovi. Pa dobro, ali bit će drugi krug, valjda. Da, ali nešto će biti, mislim, bit će sigurno nekakva mala promjenica. A super, ajde, ili barem da je u vijeću malo drukčije. Ne, mislim da se osjeti u zraku, u cijeloj Hrvatskoj, da se ljudi polako žele, ja mislim da je neodgovorno biti nezadovoljan i

46:57 ne želiti sudjelovati u političkom životu, znaš. Pa, slažem se, u principu, da. Mislim, ne možeš učiniti puno, ali možeš lokalno nešto učiniti. Pa je, ja vodim jednu Facebook stranicu i ovako sad ovaj podcast pokušavam onako kroz nekakvu i konstruktivnu kritiku i pohvaliti i pokuditi, tako, tako slažem se s tobom da ne treba reći, ma to je nešto njihovo, potpuno se isključiti. Ja, na primjer, nisam toliko zagrijan baš aktivno sudjelovati u politici, ali ovako sa strane nekako komentirati malo ljudima onako. Da, i oni mogu pratiti, zapravo onako podmetneš nekakvu misao i onda oni malo razmisle, i neću tu svi, nego nek pet ljudi, šest ljudi, malo mijenjaš nekakvu svijest, a to je zapravo Margaret Mead rekla, ona antropologinja, znaš, da su uvijek promjene u društvu radile male skupine zainteresiranih ljudi. Ja, istina, da, da. Oni baš onako entuzijasta, i ja u to jako vjerujem, tako i ja na mojoj Facebook stranici rekoh, blago edukativno, blago edukativno, zapravo više onako promijeniti kod ljudi taj negativni način gledanja,

48:12 možeš to gledati s druge strane, pa može biti pozitivno, možeš napraviti što god hoćeš ako se malo potrudiš, ako se ne trudiš onda se kotrljaš, kako te život kotrlja, i vidim da su ljudi, ovaj, znaš ono, čim ih je toliko koji prate i koji su tu, vidim da to im dobro zvuči. A je, je, tako, tako, meni u Šibeniku dolje isto ima, onako, bude živih ras. Pa svekrva bila Šibenka, Bujasica iz Dolackog. A Bujasica je klasična, da, da, baš Dolačko, ovaj, prezime, da, da, da, fora, fora. Ovaj, jesi bila kad u Šibeniku? Pa da, da, da, u toj kući. I ona visoka kuća ima jedno tri, četiri kata, a ono usko mjesto. Je, to je standardno, onako te težačke kuće koje su ono. Da, da, da, dolje konoba, i onda pusti katovi, i gore. A gdje u Dolcu? Na broju šest ili osam, ne, odmah je kraj mora. Aha, aha, da, da, da. Ne, zaboravila sam koje, davno sam bila. Da, da, da, i ovaj, kad si zadnji put bila?

49:09 Davno. Jako davno. Aha, okej, da, da, da, još ništa. Već 20 godina, 20 godina sam uređivala svoje imanje i nisam, znaš, dok sam ja to, sama sam radila drveninu, sve sam sama radila i pripremala se za mirovinu, i nisam išla okolo, i onda ovih pet godina sad sam to sve ponovo počela u Šarengradu, dakle, četvrt stoljeća nisam nigdje išla. Da, da, da, daleko. A da, Šibenik se isto dosta, dosta se promijenio, nekako taj, to ja malo i zamjeram gradskoj vlasti, strašan je naglasak na turizam, nekako mi već počinje mi ići i na živce sad, imaju nekakve ideje, nekakve žičare između tvrđava, nekakve onako, da prostiš gluposti, ono, daj čovječe, okej je meni turizam, shvaćam ja da ljudi žive od toga i to, ali nekako je, kao da je singularni im je fokus samo te nekakve, ko lunapark hoće graditi, ono, tipa evo baš taj Dolac, na primjer, sad oko nekakav, kroz onaj stari dvojni bedem, ako možda znaš. Znam, znam, Sveti Nikola tamo je ono, i tvrđava, ne, ono, ono gore. Da, da, Sveta Ana, to je smjer Mihovile, ovaj, hoće nekakav eskalator na

50:21 struju, a ne znam, Dolac svaku tren plavi kad je jugo i kad su kiše i kad je plima takva, i neko, niko to ne spominje onako, sve nekakve su, a sad gradimo eskalator na struju, kao, sve u konzervatorskim smjernicama, nešto što je iz 15. stoljeća, mislim, kakve su to konzervatorske smjernice sa eskalatorom na struju, i tako nekako su se pogubili su se u tim nekakvim projektima, po meni suludim, a ne drže se što stvarno ljudima treba, i tako da je to baš nekako malo. Da, to je zato što su malo krivi ljudi, vjerojatno, znaš, mislim. Da, i ljudima isto sve dobro, ma glavno da se nešto radi, pa dobro, ali mislim, da, mrzim taj neki argument. Ja ne volim kad neko dođe i misli da sad od njega počinje nova era, znaš, treba pogledati šta je bilo prije, šta se može iskoristiti, šta već ima na sto mjesta, pa nemoj to što ima na sto mjesta. Da, da, da. Tako, i mislim da malo podcjenjuju ove turiste, više im nije dovoljno, mislim, te jeftine atrakcije, to ima na svakom koraku. Da, da, je, je, nekako nepotrebno, ovaj, ovaj, ti si radila si u školskoj

51:33 knjizi, jesam ja to dobro shvatio? Ja sam prvo radila, da, u školama, osnovnim i srednjim i na faksu, ali kako sam ja nagluha, a što mi niko ne vjeruje, ali ja nisam čula šta učenici odgovaraju, i ja sam, ovaj, morala iz škole otići, a dogodilo se kad je počeo rat, da, ovaj, ja nisam htjela, dakle, ići boriti se, ali sam htjela nešto učiniti, i onda sam preko Matice iseljenika organizirala kamp za učenje hrvatskog jezika za djecu čiji su roditelji slali na početku rata oružje, lovu i tako dalje, i to smo napravili u Puntiželi, i ta djeca nisu znala beknut hrvatski, a nakon tri tjedna su napravili novine na hrvatskom, i onda sam od tog materijala, ja sam se s njima, mi smo u plivajući učili hrvatski, znaš, na plaži smo učili hrvatski, i to bez gramatike, ja sam rekla, nema veze, bitno je, probaj izreći to što misliš, da, i onda je taj moj materijal došao do školske knjige, i onda su me oni pitali bi li došla biti urednica za hrvatski, i ja sam to vrlo rado prihvatila, ali ne odmah, jer sam imala prvi

52:47 put u životu u gimnaziji razred samih curica, i s njima sam radila i novine i kazališnu predstavu, znaš, ono, rekla sam, nemojte me sad zvati, pustite me do kraja godine, i onda sam bila dugo urednica za hrvatski i napravila sam one jedne plave čitanke na koje sam jako ponosna, koje se još koriste nakon 25 godina, i ovaj, i onda kad sam to završila, više me to nije zanimalo, i onda sam držala motivacijska predavanja učiteljima, ravnateljima, znaš, prije 22-23 godine sam dobila od UNESCO-ove lovu za informatičko opismenjavanje ravnatelja, jedan projekt je bio, jer onda ih je trebalo naučiti da otvore mail, da, znaš, ono, one prve, razbiti im strah od računala, jer su ravnatelji bili ključ, ako oni nisu, ovaj, poticali, nisu ni učitelji. Da, meni je mama isto bila u prosvjeti, pa se sjećam to još u 90-ima, je to bilo lagano se na računala prelazilo, to tad, sjećam se da su stavljali na osnovnoj školi, gdje sam ja išao, stavljali su ove rešetke da neko ne ukrade, to je bilo ono, kompjuter

54:02 je bilo vau, to je bila baš komedija, pa isto, ovaj, onako, ona je sa mnom, ja sam nekako srastao s računalima, pa sam joj pomagao i tako, sjećam se te informatizacije školstva, a danas je to normalno, sad je ovaj e-dnevnik i sve, mislim, meni mali dobije jedinicu prije nego dođe kući, znam, totalno drukčije od naših vremena. Me je oduševilo kad su počeli oni web 2 alati, znaš, jer mislim, vi programeri vama je to sve jednostavno, ali mi obični ljudi koji nikad nismo u DOS-u radili, odjednom možeš sve napraviti s tim alatima, i to mi je jako bilo dobro, i kad se Carnet. Ovaj, znaš ono kad je bila prva Carnetova korisnička konferencija CUCAK u Zagrebu, sad sam ja nadobudno napravila u školskoj knjizi, jer sam tad vodila razvoj u školskoj knjizi, napravila nekoliko kompjutorskih igrica edukativnih, kojih još tad nije bilo u Hrvatskoj, i ovaj. Kako ne znaš na računalima, radila si igrice, kako? Pa, znaš. Je li to u nekom alatu za, kako si to radila? Ne, nego sam učenike angažirala, koji su, jer sam prije radila u školi tehničkoj Ruđera Boškovića, i tamo su bila djeca, zbog kojih sam ja, oni su svi učili nešto o računalima,

55:17 ja nisam ništa znala, onda sam rekla, sad ja idem, ja ću biti na svakom satu, uglavnom, onda sam vidjela nekoliko genijalaca, koji su se kasnije i pokazali, i onda sam kad sam došla u školsku knjigu, njih zamolila, uvijek sam voljela uzimati studente i te mlade, znaš, pomoći im da se afirmiraju. Super, da. I uglavnom, ovaj, onda smo prijavili, to je mali Borna i ja, koji je napravio program, da ćemo biti na toj prvoj korisničkoj konferenciji, i sad zamisli mene, glupačo, ja nisam uopće shvatila, nisam pročitala da je službeni jezik engleski, nego sam naprosto napravila cijelu prezentaciju, sve na hrvatskom, mislim, ja dobro govorim engleski, ali u velikoj dvorani Fera je to bilo, 700 ljudi unutra, uglavnom informatičari. I ja počela mucati, znaš ono, počela govoriti na hrvatskom, veli, ne, ne, gospođo Jurić, službeni jezik je engleski, a nijednog stranca nije bilo unutra, uglavnom, jel ti možeš vjerovati da sam ja toliko mucala, da je u prvih pet minuta od tih 700 ljudi iz dvorane izletilo 690, otišli pušiti vani, nisu mogli

56:27 to slušati, ostali smo na kraju voditelj, ja, i jedan dečko u invalidskim kolicima i njegov vozač, mislim, ja nakon te blamaže sam sljedećih pet godina sva predavanja pravila još i na engleskom, kao backup, a koja je to bila sramota, grozna, a šta sam htjela reći, dvije godine, tri nakon toga sam iste te ravnatelje sretala u školama, niko me nije povezao s tim, s tom mucavom ženom. A dobro, to. Znaš, ne, ne, ali vrlo je poučno to, jer mi mislimo, sad sam napravila nekakvu groznu stvar, sviće to pamtiti, ma kakvi, niko ti to ne pamti, samo sami sebi pravimo problem. Ja, to je istina, to postoji, da. Stvari žive dokle se neko sjeća, a ne vječno. Da, da, je, a ovaj, a što misliš o, ajmo reći, smjeru obrazovanja, i da li misliš da je. Pa mislim da sam ti to već rekla kad sam ti pričala o ove dvije male curice, ni, ovaj,

57:29 pa to ti je i Noam Čomski rekao, kad želiš. Hrvatski sustav baš konkretno. Znam, znam, ali kad, i Noam Čomski je rekao, kad želiš, ovaj, manipulirati ljudima, onda ih nemoj učiti razmišljati, nego ih zasipaj činjenicama, i to je, jer činjenice se najlakše, ti ne možeš ocijeniti kako ti učenik razmišlja, ali možeš ocijeniti jer zna od 50 činjenica 49 ili 4, znaš, tako da je to jedna dvostruka linija manjeg otpora, prvo ti ministarstvo ne traži od tebe, ni programi ne traže da ih učiš misliti, traže na papiru, ali traže, kad traže ishode, onda traže mjerljive ishode, a ti mjerljivi ishodi se baziraju na činjenicama koje je dijete zapamtilo, tako da je to vrlo teško popravljiv sustav, i mislim, nisu krivi učitelji, niti učitelji ne misle da je to. A da, što može učitelj da on prati program, mislim. Mislim da je to zapravo, ja sam radila na faksu u Arizoni, za američke pilote sam radila neke softvere, za njihov intranet, i ovaj, ja sam se čudila čudom, imala sam, vodili su me po zatvorima, vidjela sam

58:44 maturante koji ne znaju se potpisati, i vidjela sam ljude na faksu. Ne znaju se potpisati? Ne znaju slova, nisu slova svladali, i onda su nam objašnjavali kojim forama oni u dva tjedna nauče tu te mlade zatvorenike, nego nisam to htjela reći, nego, zapravo taj nesrazmjer između genijalaca koji rasturaju i iste te generacije, ali malo neke drukčije djece koja nije slova svladala, i onda su mi rekli, pa šta se vi čudite, pa kao tko bi upravljao Amerikom kad bi svake godine iz škola izašlo, ne znam, 10, 20, 50 milijuna intelektualaca, mislim, svaki veliki sustav da bi opstao mora zaglupljivati kroz školstvo, jer je školstvo stvar nacionalnog interesa, mora zaglupljivati ljude i činiti ih glasačima, biračima, navijačima, kupcima, i to je, mislim, to je globalno, tako da ni mi nismo tu imuni. Nismo neka razlika. Ali ono što je divno, i tvoja mama, rekao si da je radila u prosvjeti, su ti divni ljudi u prosvjeti koji unatoč svemu tome djecu uče misliti, u svoje slobodno vrijeme,

59:55 sa svojim resursima donesu, od kuće kupe, znaš, i to drži, zapravo, zbog toga drži vodu cijeli sustav. A da, možda je tu onda i na roditeljima malo, ok, ta škola je obvezna, ali onda i malo širiti horizonte i van škole, i to je jedini valjda način. Ja imam četvero djece. Ajmo se reći boriti protiv toga, da. Ja imam četvero djece, i ovaj, i znam koliko roditelj može učiniti, ali znam i koje su granice, gdje roditelj ne može, jer, mislim, roditelj mora trčati, raditi, mora, znaš, ja sam svojoj djeci htjela da imaju i da mogu ići na skijanje, i da imaju školu engleskog, i da mogu ići u govorničku školu, i da mogu ići na balet, a to se sve plaćalo, dakle,

1:00:41 mislim, moraš nasmagati, a ako moraš nasmagati, nemaš vremena kvalitetno biti sa svojom djecom, tako da je jako zgodno kad škola i ti entuzijastični učitelji pomognu roditeljima, a najidiotskija je situacija kad se škola i roditelji međusobno kolju, to je, onda je to, to je, a to se često događa zbog nekakvih neosvješćenosti, vi ste krivi, vi ne radite s djecom, vi ste krivi, vi ne radite, a svatko radi koliko može. Jasno, da, da.

1:01:14 Ništa, Dinka, bilo mi je zadovoljstvo s tobom pričati, baš je ovo jedno lijepo mjesto, onako, i iznad očekivanja, očekivao sam puno, ali baš nekako, hvala ti na gostoprimstvu, na svemu, baš je, inspirativna ti je priča, nekako, kako te ljude dočekuješ i ovo. Pa ja sam se bojala, mislila sam, šta ću ja sad sat vremena razgovarati, pa nemam ja što reći sat vremena. Kako nemaš, aj, mogli bi mi još, valjda, dva sata. Ne, ne, bilo je ugodno i ti si jako, jako dobar voditelj, rastao. A pa hvala, ali ne znam, ja sam u ovome, ja volim reći, ja sam početnik u ovome, sad tek, ovo mi je 23. epizoda, evo. Wow, bravo, bravo. Tako da, malo po malo, i nisam, ono, prvi put sam stao pred kameru, tako da je to u početku bilo i lošije, malo sam zamuckivao i tako, onako, čovjek se nauči na sve i. Svaka nova emisija je nova lekcija. Je, je, istina, i tehnička, i za voditelj, ono, kao voditelj i tako dalje, ovaj. Ja ti želim jako puno uspjeha dalje u novim emisijama. Hvala puno. Gdje te se može pratiti, na Facebooku ili si još na nekim društvenim mrežama? Nisam, samo sam na Facebooku. Znači, Dinka Juričić i to je to, eto. Ali nema me nekih velikih objava, to su crtice i životinje. Pa znam, pa dobro, zato mi je i zanimljivo, ovaj, pratim onako, bude tu slika i tih

1:02:29 priča i tih ljudi i tako. Da, bude priča. E, da, da, priča, da, da. Volim dijeliti te priče i ljude koji dolaze u kraj. I svašta i svega, ono. Eto, ništa, hvala ti puno, pa eto, ljudi, do iduće epizode, vidimo se, čujemo se, čao. Bok.