Posvojili troje djece, a proces nije noćna mora

0:08 Pozdrav svima, dobrodošli u još jednu epizodu "Druge strane medalje". Danas je s nama gospođa Matea Šeneta Skračić. Matea, dobrodošla— O, gospođa! Gospođa si, naravno da si gospođa. Evo, dobro me je našla, Vlado. Evo, ja sam Mateu sam upoznao, upoznali smo se na treningu snage, na Meterizama. Sjećam se, jadna, dolazila je sva nikakva ujutro, tako je izgledalo kao da joj se ne živi, ali je, kao hrabri vojnik, radila je te vježbe i to. Kako se tebi sviđa teretana i sav taj— Pa znaš šta, ovaj, obzirom da ja stvarno sam, valjda, antisportski tip, meni je naša trenerica, ono, stvarno otkriće. I ona je, mislim, stvarno, baš je genijalna, baš sam joj to i rekla. Imam dojam, ono, kad ona radi taj posao, da je to baš za nju namijenjeno, i ona to baš radi najbolje što može. Mislim, meni je najbolja jer mi je prva i jedina. Da, to sam htio pitati, jesi prije ikad išta vježbala tako— Je, jesam, išla sam ja na neke pilatese, i šta ja znam, na neki suvremeni ples. Nekad davno sam išla i, nažalost, i na jogu. Zašto"nažalost"? Ha, zato što kad je to bila vježba, onda je to stvarno bilo super, stvarno.

1:20 Najbolje sam se fizički osjećala. Međutim, to je uvijek nekako, sam imala dojam da ide neki korak dalje, ili dublje, u nešto što se meni uopće ne sviđa. I onda kad sam ja skužila da sam, ono, da je, da to ide, i da me pomalo vuče u to, onda sam rekla: ne, ne, ne, ne. A što misliš, kao— Mislim, za fizičke aktivnosti mi je to super, ali ne bih stvarno ništa osim toga se upuštala. A misliš, taj neki duhovni element, kao— Pa da, nije mi jednostavno to, nije mi to prirodno, nije za mene, i mislim, ne bih— Ma dobro, da, mislim, to— Tako da, nekako mi je drago da sam tu sad. Martina nam je stvarno prekrasna. I, mislim, užasno mi je teško na treningu, moram to priznati. Ona nam ne da kukati, to je svima jasno.

1:59 I, ono, još kad se smijemo, još kad se vidim u ogledalu, slučajno u prolazu, se šokiram, ono, kako sam sad crvena sva. Ha, svi smo crveni i umiremo, ono— Ali mi je super, baš mi je dobro, dobro, baš pravi čas za mene, evo, stvarno. Znači, jesi— jesi redovna, ideš? Mislim, ono, kasnije se više nismo viđali jer sam ja u drugu smjenu prešao, pa— E, pa znaš što, nastojim biti redovna, zato što ujutro uvijek ima prije treninga još stvari za obaviti.

2:27 I nekad mi se dogodi, tipa, ono, da je vikend, pa da smo možda otišli negdje, pa onda možda taj petak neuspješan. Ali uglavnom nastojim barem 2, ako ne i 3 puta tjedno. I, ono, osjećam da su to neki minimalni pomaci, da će mi trebati još par godina. Ali sam super, stvarno, baš sam zahvalna da mogu ići. I da postoje uopće te jutarnje, rano jutarnje termini. I što ti najviše paše, mislim— Pa ono, ja se sjećam da sam ja Martini odmah na početku, na telefon, rekla: ono, ja ti se uopće ne znojim, ono, mislim, ja stvarno mogu trčati, nikad se ne znojim. A bit će ona: aha, aha, aha— Kažem: da, da, da, da, ona, ništa, neću ti ja puno komentirati. Ona mi je nakon par mjeseci rekla: "Iiii, ništa se ne znojiš!" Ono, izađem cijela, ajme, što je ovo? Ovaj, dobro mi je, baš je... Nekako, evo, vjerujem da mi je korisno, zato što mi promijeni koncepciju dana, i automatski me motivira da onda više pazim što idem, i koliko idem, i kako idem, i, ono, da sjednem, da udahnem, da poidem, da pogledam što mi je u pijatu. Baš me nekako, ono, motivira me. I što češće odlazim, to više, nekako, imam dojam da više pazim, mislim, što— Pa je, tako je i meni. Kad sam— kad sam krenuo, još i prije Martine, ja sam prvo nešto solo, nekako su vrlo brzo pekare

3:43 izbacili. Mislim, nisam ja bio debeo, ono, ja sam i biciklirao i sve, ali sam odlučio, kao, malo mišića dobiti. I onda, ono, sam se malo još, ovaj, educirao o tim proteinima, vamo-tamo, i onda skužim: pa možda i pizza taj nije baš dobra ideja u 10 navečer i tako. I onda, ono, skužim: pa zapravo ove pekare apsolutno ništa meni ne paše. I onda sam, ono, prešao navečer, pojedem 2 jaja kuhana i malo maslinovog ulja, i vozim, ono, to je to. Predobro. Mislim, iskreno, ja sam realno dosta rano shvatila da ti pekarski proizvodi nisu dobri. Kad sam prvi put krenula uopće ikad na neke svoje treninge, a to je bilo na početku faksa, ovaj, bio je neki pilates ispod naše zgrade gdje smo živjeli, a teretana nam je bila nasuprot stana. Znači, jednostavno, bilo je neizbježno. I ja kad sam krenula, počela sam ići svaki dan. I ja bih možda 40 minuta izdržala u teretani, ne više, 45 max, ali bih išla svaki, svaki dan, i ono, otprilike oko 2-3 ure, kad baš nikog živog nema. Faks bi imao ili neku pauzu ili bi mi jutarnji dio taj završio, a ja bih na brzinu sklepala nešto za ručak, odradila trening, vratila se pojesti, i onda ostatak dana bih išla na svoje neke te obaveze, aktivnosti, klapa zbor i sve ostalo. Ali, ovaj, kad sam skužila da mi je svaki dan, i onda sam shvatila: pa ja ne mogu doći u 7 ujutro,

4:54 ono, krafnu uzeti, nema šanse. Je, je, baš se nekako— I onda sam odmah tad mi neku zobenu kašu, ovo, ono, onda sam na kraju shvatila, ovaj, pomoću moje Anite Šupe, koju sam tad upoznala, da ni ta takva zobena kaša nije baš to-to. Da tamo isto ima cukra i svakakvih gluposti, i da to bolje izbjeći. Molim? Stvarno, imam. Nisam, mislim, znao sam, znam one zobene pahuljice sam prije nekako za doručak, ali u zadnje vrijeme, u principu, ne doručkujem, tako da— Slušaj, meni je jedna s treninga kolegica, ovaj, ispekla i napravila neke stvari, baš sam bila oduševljena. Možda ti mogu preporučiti. Šta, da nije granola?

5:33 Je. Da, da, da, je. Mada ja više granolu toliko ne jedem, nije mi baš nešto. Možda zato što žena pravi— Ma ja isto ne, ali, ono, tu i tamo mi je lipo jer mi je, jer ima baš nekih specifičnih okusa koji se meni sviđaju. A reci mi, sad je ono glavno pitanje: preko ljeta jel ideš? To mene zanima čuti. Mora si to, znala sam da ćeš me negdje upit— Ha, ha. Pa znaš što, krenula sam. U 6. mjesecu sam krenula. Onda smo imali nekih par putovanja, pa smo otišli tjedan dana na otok naš prekrasni, pa smo se, pa smo dicu vozili na kamp, pa smo to iskoristili vrijeme da odemo na neki mali izletić u Italiju, pa kad smo se vratili, tako se to sve nekako nanizalo, da sam skužila: aha, možda mi je lakše ne otići. Aha, lakše je ne otići, da, da. Ali dobro, nekako. Ajde, sad će 9. mjesec,će brzo, pa ćeš, pa ćeš opet, jel tako? Je, 1. 9. upisivam se. Aha, 1. 9. A dobro, nije samo da ideš po vježbama, ti si i, kako bi, jesi li frontwomanica Mate Skračić, ovaj, kvarteta, ili ja bih rekao da jesi— Na početku nije to, ja mislim, tako bilo zamišljeno, najiskrenije.

6:45 Aha, ti si, znači, tu se ugurala s— Ugurala sam se. Pa možeš ispričati kako je to krenulo, kako si— Može. Hoću od skroz, od samog, od sa-svih početaka. Prije 13,7 milijardi godina, Big Bang, idemo na dalje. Znači, na pri kraju mog faksa, gdje sam bila u Splitu na muzičkoj akademiji, jedan prekrasni čovjek, Frane Bilić, naš pjesnik šibenski, je napisao nekoliko pisama i jednu je Pita Bilija kao možda to uglazbila, i izvodila negdje. I onda je, meni se tekst jako svidio, baš je nekako utjecao na mene, iako je izrazito tužan. Jedan moj kolega s faksa je, ja i on smo nekako dobili neke ideje kako bi mogli to možda malo uglazbiti. On je to na klaviru odsvirao, ja sam otpjevala. I onda, ovaj, ja sam rekla njemu: ajme, kako bi to bilo fora da je to u nekom jazz stilu. Onda on kaže: je, samo što, ne znam ti ja baš svirati jazz, trebala bih naći nekoga tko bi to malo, stvarno, tko je spretan u tome, tko bi to mogao. I onda, vrlo malo nakon toga, je bilo 40 godina

7:56 karijere Arsena i Gabi na Morteru, i ja sam otišla na taj koncert, i tamo sam ugledala Matiju. A ja sam nekako instinktivno taj dan, ovako, u torbu ubacila taj naš demo snimak na CD-u, tog kolege i mene, i stavila, ovaj, u torbu. I onda smo došli tamo, i bila je nekako prilika nakon tog koncerta, možda za neki razgovor, i onda sam došla do Matije i rekla mu: čuj, kao, bok Matija, ja sam Mateja, i kao, ima neku pismu koju bih ja voljela u nekoj jazz maniri, što ti misliš o tome? I, ono, jel bi poslušao, imaš li volju? I onda je on rekao: da, imaš CD, ja kažem: imam. E, vidiš, dobro je nositi sa sobom, a? E, imaš li moj broj? Nemam, mislim, tko će vidjeti broj Matije Dedića. Da. I onda on kaže, ovaj, ajde, ja ću poslušati, pa ću ti se javiti. Ja sam mislila: da, da, javit će se on meni malo sutra. I sutradan smo bili u Stankovcima, ja sam plesala u jednom kudu, onako, u narodnoj nošnji bodulskoj, i zvoni meni telefon, i piše Matija Dedić, i ja ono: aaa, ne mogu vjerovati, zove. Javim se, i onda on meni kaže: čuj, meni je pisma top, ajmo dalje, hoćemo snimiti? Ja kažem: s kim? On kaže: s mojim triom. Može. Hoćeš doći do Zagreba? Ima li više, a? Hoću. Ja kažem: doći ću. I tako sam ja došla.

9:07 I, ono, prvo nisam uopće imala iskustva snimanja u studiju, nisam uopće znala što me tamo očekiva, ali oni su bili tako super, super, ono, jednostavna ekipa, jako simpatični. Toliko su mi nekako dobrodošlicu, ono, izrazili: aj, došla si iz Šibenika, ono, kao. I ja kažem, ono, neš ti kao. Ništa, snimili smo tu pismu, i onda je moja draga frendica iz srednje škole, Snježa Klarić, htjela napraviti jedan mali intervju za novine o tome, kao da me pohvali kako sam ja to snimila pismu, i ja sam isto bila cijela sretna.

9:39 I, i onda su, Roža Fiore, tadašnji bend, vidjeli su taj članak u novinama, i pitaju se: koja je to mala? Mi nikad nismo čuli za nju, vidiš da ona nešto i to, i piva, i ovo, i ono. Koliko je sad imala godina? Čekaj da se izbrojim. 83 je, čekaj, prije, to je bilo prije jedno 17, 18 godina.

10:07 Morala bih točno izračunati, ali nemam sad. Pa dobro, 20-taka, ajde, ajmo reći, mlada. Duplo mlađa. I onda, ovaj, kao, koja je to mala? Tamo sam spominjala neka imena, kao, recimo, Matu Anića, mog dragog prijatelja, i ostale, i onda su oni rekli: pa znaš cijelu ekipu istog muzičara kojeg mi znamo, kako nju mi ne znamo? Međutim, ja sam taman ona generacija, mrvicu 5-6 godina mlađa od njih, i onda smo se mi zapravo mimoišli taman kad su se oni vraćali s faksa, ja sam išla na faks, i tako smo se izbjegli nekako. I, eto, ništa, i onda su oni došli do mog broja, mene nazvali, i ja došla na audiciju, bila sam katastrofa, ali sam bila jedina, i oni nisu znali što bi. I, ono, Cvita je bila trudna, i, mislim, moraju nekog uzeti, sezona počinje, mislim, ono, to je već bio neki, ono, kraj zime, treba se pripremiti, treba proći repertoar. Oni meni poslali repertoar, ja znam jednu pismu, znači jednu, odbija je 60, valjda, popis. A to je bilo strano, domaće, što se uglavnom— To je bila većina strana muzika, i oni su imali na jednom sticku, USB sticku, odnosno ne, nego na MP3-u su imali neke Cvitine snimke, kako Cvita to piva, da ja to kao poslušam. I ja, ono, iz klasične muzike i malo klapskog svijeta, idem ja

11:19 nešto to pjevati, neki bluz, ono, jazz, pa nemam ja pojma o tome, neki, ono, funky, nije uopće moj đir, ali kao, sviđa mi se, mogla bih probati. I ništa, uglavnom, ja sam stvarno bila loša na početku, jer je to jako čudno zvučalo, mislim, loša, ja sam sve bila loša, ali sam se trudila, stvarno sam se trudila, i onda sam opet išla još na neke satove, ovo, ono, tako, išla sam na neke seminare, radionice, i malo po malo sam se suživjela s tom glazbom, a onda, kako sam se zaljubila u tog svog muža, i on u mene, i vjenčali se, di će me sad više izbaciti iz benda? I onda je Mate Skračić, Adaptiv kvartet, koji je nastao kao instrumental, zapravo, aj, mogla bih na jednu, dvije pjesme otpjevati, tri, pa je Daniela Prpić malo pjevala, pa malo ja poslije, pa on, i na kraju, eto, ostalo— Sad te se ne mogu riješiti više. Gotovo, ženija me di će. Da, da, da, nema sad. Nema dalje, to je to. A, ovaj, da, vidio sam te na, baš u, kako pjevaš na vjenčanju od prijateljice, i baš je bilo dobro, mogu reći, ono. Iznenadija se. Jesam, ma mislim, imao sam zapravo dosta visoka očekivanja, ali nisam znao da će toliko biti to jazz i tako, zapravo, ja to ni ne znam točno klasificirati, jer u principu ne znam ništa o glazbi, ali znam samo da mi se jako svidjelo, i baš je, ono, hrpa repertoara, i—

12:35 Zapravo ima tu svega. Da, domaćeg, stranog, svačeg. Da, i ti smo, mi smo stvarno neki tu miš-maš napravili. Ali, što ja znam, ono, ima neka pisma koja ne mora uopće biti u jazz điru, ali osjetiš i jednostavno želiš da, ono, želiš se poistovjetiti s njom. Ali masa ljudi još uvijek ne zna. Ja se svaki put iznova smijem, ono, kažem: a dobro, ona mi je tek 15. sezona, ona mi je tek 16., a sad nam je ove godine 17., a ljudi opet pitaju: kako vam se bend zove? Mislim, mogli smo imati neko popularnije ime, možda bi se bolje znalo. Koliko je uopće dugo, ovaj, su bili bez tebe, baš svirali, radili? Ma možda godinu, dvije dana. Aha, znači brzo si to riješila.

13:15 Kao i sve u životu. Na brzinu, ovaj. Jesi ti ikad probao pjevati? Pjevati? Ha, jedino ovako, sam sa sobom, i onda obično mi ovaj mlađi sin kaže: dosta, tata. Nemoj više. Ali znaš što, privlače me karaoke, to bih onako probao. Ima par pjesama koje, onako, par od Crvene jabuke mi se baš sviđa, što bi se pokušao, ovaj, što se smiješ. Dobro, dobro. Par stranih, sad se ne mogu sjetiti baš koje, ali znam da sam imao neki popis, onako, pa možda to. Ne znam, to, ja se ne mogu sjetiti da sam po Šibeniku vidio baš. Karaoke? Da. Neko mi je rekao da ima u Azimutu nešto, ali ne znam, nisam ja to neko. Pa znaš što, najčešće na karaoke dođu ljudi, ovaj, koji strašno pjevaju.

13:58 Onda, ovaj, ali može biti super fora to. Pa da, da, ma dobro, to, ne možeš to očekivati sad, ne znam što. Ja sam uvijek maštala kako ću imati radionice za ljude koji nisu nikad pjevali. Ali imala sam jedan mali sastav u crkvi, na Vidicima, još prije ne znam koliko godina, sad je stvarno puno prošlo, možda prije 15-ak, di su mahom bili ljudi kojima je, ono, znaš, kad ti u osnovnoj školi učiteljica, ti bi htjela biti u zboru, a ona ti kaže: aj ti rađe, dušo, nešto šuškaj.

14:25 Što? Sa strane? Ali bilo nam je prekrasno, baš nam je bilo prekrasno, ja mislim da smo negdje možda 2-3 godine svirali. Bilo je baš, ono, uveli smo neku živost u misu. Da, da, da. Ali onda je možda postalo preživo. A reci mi, jel imate što autorskih stvari, vaših baš, jel razvijate s te strane, što? Imamo. Znači, sa Roža Fiore ima par autorskih stvari koje je još pjevala Cvita, sa Mate Skračić, Adaptiv kvartet, on ima par autorskih koje smo snimili, koje imaju, ono, neki prosječnu neku gledanost, a sad imamo autorske pisma koje radimo s ovim novim bendom kojeg imamo, mislim, novi, postoji već negdje 4 godine otprilike, zove se Izaija 35, i koji zapravo duhovne tekstove dolazi na skroz neki, donosi na skroz neki drugi način, ono, da baš ima tog groovea, da ima funkyja, da ima, da je plesan, da je, ono, ritmičan, a da pjeva, ono, haleluja, uhu.

15:24 Ali isti je sastav, samo— Nije isti sastav. A, nije isti sastav. Nije, nije isti sastav, ali ima nekih istih ljudi u sastavu. Ovaj Adaptiv kvartet je poprilično adaptivan, zato što znamo svirati nekad u triju, nekad u kvartetu, nekad u kvintetu ili sekstetu, a ovaj sastav Izaija 35, on ima više članova, puno više članova, 8, 9, 10, kako kaže. A, o, pa čovječe, to onda. A da, što, što je onda to sve, dosta vokala ili— Imamo 3 vokala. 3 vokala? Imamo 3 vokala, a sad tražimo klavijaturu, zato što nam je ova cura koja svira klavijature se prebacila samo na vokale. Na vokale, jer je to stvarno puno slobodnije, komodnije, i za pokret na bini, i, ono, držati mikrofon i komunicirati s ljudima.

16:08 Imamo bas, imamo 2 gitare, imamo udaraljke, imamo bubanj, i imamo trubu koja nam je sad trenutno malo na pauzi, ali koji će se, nadam se, uskoro opet priključiti. Jeste negdje baš, mislim, jeste imali gaže ili— Pa evo, recimo, svake godine sviramo, svake godine sviramo Rovinj i Poreč, to nam se nekako dogodio, jedan poziv, pa se onda tako zahuktalo. Sviramo na nekim konferencijama, sviramo nekad na nekim trgovima, ovaj, vani, svirali smo ispred kazališta 2 ili 3 puta, i svirali smo jednom ispred Azimuta za promociju udomiteljstva i posvojiteljstva. To je bilo, recimo, isto jako interesantno. A reci mi, taj Izaija 35, očito je referenca na nešto, ali ne znam na što. Pa evo, dogodilo se to slučajno, zapravo, znači, bila je korona, brat je moj bio kod mene doma, i kao da mater ne dobije, jer smo kao imali koronu, onda smo ga zaključali tamo u naš mali muzički studij. I onda je on, čitao je Bibliju, i rekao: ajme meni, vidi ovaj Starog zavjeta, kako, kako dobri stihovi, ovo bi mogla biti pisma neka. I kaže on meni: imaš li vremena za doći? Ja kažem: nemam ja, ali evo, poslat ću ti muža. I njih dva se zatvore u studiju, i, ovaj, neku ideju sklepaju, malo sa gitarom,

17:24 malo s nekim udaraljkama, i zovu mene: daj, aj dođi, čuj, vidi što je ovo. Budite jaki, ne bojte se, i ono, wow, vidi što je zanimljivo. I, uglavnom, mi to pretvorili u pismu, i sad, kao, ali morali bi imati neki bend, što ćemo, kako ćemo. I tu se zapravo već bila zahuktavala neka ta ideja da bi imali neki duhovan bend, jer, ono, ima dosta bendova koji dosta sve nekako mirnu muziku sviraju, koja je, ono, super za u pozadini pustiti, za opustiti se i tako, ali, ono, ja bih voljela nekad imati neku muzičku koja je duhovna, muziku koja je duhovna, ali koja te, ono, koja te razbuca, koja ti stvori neko veselje, radost i to. Pa to bi bilo idealno, da. Da, koja, ono, koja ne moraš biti vezan nužno nekako za neke okvire, jel, nego da malo— To me podsjeća na one filmove, one neke crkve, onako, gdje, onako, je, čovječe, to je party, onako, to mi se baš čini fora, puno bolje nego uštogljeno, onako, misao. Pa je, znaš koji je fora? Ti sada da svirkamo, to žene plešu, na kraju kolo se stvori, jer sviramo na jednoj ženskoj konferenciji, pa sam sad rekla žene, ali muškarci isto. Ovaj, ono, baš se zahuktava, vlakići, ajmo, op, op, op, idemo. Još tko bi rekao, a? Da, i bude stvarno, stvarno, ono, baš, baš, baš, baš fora. I onda kad smo mi skužili, ono, da bi to moglo biti, onda smo nekako, hoćemo, nećemo, kako ćemo.

18:38 I onda je bilo zanimljivo, zvali smo jednu moju kolegicu, koja je isto akademiju završila, koja u Splitu živi, i onda smo mi nju zvali: čuj, bi li s nama nastupala, imamo jednu zanimljivu pismu, nešto ćemo, možda ćemo negdje vani, na neki trg, ovo, ono, ljudima je to zanimljivo da čuju, zastanu, pa poslušaju. I onda je ona imala u svojoj pjesmarici, jednoj iz koje je svirala čitavo djetinjstvo, ima 200 pisama, a na početku je bilo par stihova iz Starog zavjeta, iz Biblije, i točno tih par stihova koje smo mi uglazbili. I onda mi: pa to je znak, kao, i onda tako. Uglavnom, ima tih nekih, ono, smiješnih anegdota vezano za to, ali evo, na kraju smo rekli: pa mogli bi se zvati Izaija 35, to je baš ovako nekako rustikalan naziv. Pa je, je, neobičan je naziv, svakako. Neobičan, a super, tekst govori o tome, kao, da će, ono, slijepi gledati, da će gluhi čuti, da će hromi hodati, to nam je, ono, nekako, baš, wow. Da, da. Život. Držiš inače ovako do vjere, do religije, ili— Pa znaš što, ovaj, ja, recimo, prije 10-12 godina sam prvi put ozbiljno uzela Bibliju u ruke da idem čitati, i onda sam se iznenadila,

19:52 ili oduševila, koliko mi govori za moj život. Ja sam mislila da je to neka stara knjiga za starije, ali tko će to razumjeti. Koji, ovaj, Novi zavjet ili— Pa znaš što, ja sam počela s Novim zavjetom, jer mi se ovo starije činilo, ovo bi ovoga za konje, ono, kako kažu. Da, da, starije baš hardcore, da, to je— E, i onda sam rekla: aj, možda— Možda je Novi malo blaži, a je, Novi je malo, malo— Ali toliko je bilo unutra neke vedrine, optimizma, ljubavi, zajedništva, prijateljstva, prekrasnih hrabrosti, ono, u tim ljudima koji su nekako imali su to jedno uvjerenje da je, ono, da je stvarno Isus živ još uvijek, i da nije to samo neka stvar prošlosti prije 2000 godina, pa je to neka apstrakcija, nego da to isto što se dešavalo tad je moguće da se dešava i sad. I ja kad sam to doživjela na svom životu više od nekoliko puta, i kad sam doživjela i da, ono, da pomoću te vjere budem zdrava, da budem vedra, da nekako da volim ljude, da ih gledam na drugačiji način, i sebe isto, onda sam skužila da mi je to dovoljno, da, ono, ne želim uopće nikakav religijski okvir, nego da, što je, ne bih ja bila obični kršćanin, ono, evo, vjerujem tamo u ono što piše i nastojim po tome živjeti. I stvarno sam skužila da mi je to, da me je to spasilo život, da mi je dalo jednu slobodu, veliku slobodu,

21:04 u kojoj jako uživam. Pa dobro, to je super, mislim, kad čovjek nađe nešto tako u tome, a da nije nekakav crnjak i onako, da— I da se ništa ne mora, to je najvažnije. Meni uvijek najvažnije da ja ne moram. Da ti ne moraš. Ako ja nešto moram, onda je meni to odmah: neću ja to. Je, a dobro, to ima, ima smisla. Ovaj, sad, kad imate najviše gaža, inače, sa Skračićem? Sa Skračićem imamo liti, imamo gaža, ali mi ti nemamo puno svirki, mi ti imamo možda, možda kroz godinu odradimo 20-ak svirki, otprilike, prosjek.

21:40 Niti mi ne tražimo, imamo troje djece doma koji su stvarno zahtjevni, puno ih volimo, najviše na svitu. A to, to moraš reći, to ću izrezati. Ne može. Šalim se. Ali slušaj, slušat će možda, pa onda. Da, da, da. Ovaj, tako da nekako nije baš super to jednostavno izvesti, to njihovo nastavljanje. Je, to vjerujem. Mislim, najčešće mi njih materi mojoj ostavimo, i ona uvijek to, ono, stvarno. A koliko imaju godina uopće, čisto da imam neki, ono— E, oni ti sad imaju 12, 8 i 4. E, a dobro, što hoćeš. Nisu oni mali, ali ima svak svoju fazu, znaš, onda su, dolaze u neke konflikte, ja bi sad ovo, ja bi ovo, ti pusti mene, ja igram ovo, ja gledam ovo, i tako, ali bakica je već— E, mislim, od 12 može sve šta. Pa on može s nama i na svirku. Da. Ne, ne, on mora čuvati bicu kući. Da. Pa znaš što, kad imamo probe, obzirom da nam je studio metar od kuće, onda on stvarno, ovaj, ali baš je, baš je stvorenje za čuvanje, ne kažeš da će biti tetak u vrtiću, znači. Pa dobro. I morski biolog. Šta, jedno i drugo, a? Jedno i drugo. Da, da, da. A liti, ironija, ovaj, kužiš, preko ostalih godišnjih doba čuva djecu. A jel neki plan povećati broj gaža, nekako se baviti time više, ili je za sad

22:54 to još— Pa znaš što, nismo, ovaj, nismo nekako, nismo se previše upuštali u to baš, jer je stvarno izazovno to, jer ti mi cijelu godinu radimo i neke probe, ako želimo više i konkretnije svirati, uvodimo neke nove pisma, ne možeš uvijek istim pismama se vrtjeti. Mislim, iskreno govoreći, mi 15-ak godina imamo sigurno jedan dio repertoara koji radimo na isti način, ili ga malo oblikujemo, ali isti broj, iste vrste pisama.

23:22 Ali, ovaj, moraš uvijek nešto novo uvesti, a da bi novo uveo, moraš uvježbati, a da bi uvježbao, moraš imati probu, a da bi imao probu, netko mora čuvati tu djecu i tako. Ajde još malo, pa se nećete morati misliti puno. Pa još malo će biti s nama u bendu, oni. E, jer onda ako se sjetite još ih, ovaj, iskamcati, onda— Pa znaš što, to smo se vi izezali, daj, mogli bi još dvoje, troje, čovječe, ne trebamo onda druge ljude dovlačiti, imamo sve. Pa vi imate sve, jel? Skračić family. A koliki vam je repertoar, otprilike, mislim, koliko tu pisama općenito? Pa ja mislim da imamo nekih 60-ak stranih, 40-ak domaćih. Znači, oko, jel to nekakav, koliko inače bendovi imaju, na primjer, znam, tipa kad odem Fenikse slušati u Gogu i to, čovječe, imam dojam da je to beskrajno, kad god odem na njihovu neku svirku, uvijek je nešto drugo, bar tako imam dojam, možda, možda je skračić. Je, je, pa slušaj, Matej Skračić je svirao s njima bend neko vrijeme, tako da...

24:17 Uglavnom, ne znam kako inače, ali recimo Feniksi koji sviraju inače i pirski, ne repertoar, nego, nego sviraju na vjenčanjima, na pirevima, onda oni moraju imati stvarno jedan ogroman obim tih pisama. A dobro, jel svirate i vi? Pa ne, mi inače nismo pirski bend, ali recimo kad nas netko jednom zove, onda— Ajde, sad da ima neka taj baš, a zašto, u čemu je ta distinkcija pirska, mislim, ja sam na vjenčanju te slušao kako pjevaš, pa sad ne znam, ono. Da, da, ovaj, slušaj, nakon 17-20 godina...

24:49 Pa, mi, ne mogu ja sad reći da mi nikad nismo svirali na vjenčanjima, ali mi nismo standardni bend koji, recimo, ljudi vole domaće pisme, vole, što ja znam, Magazin, Rozgu, Thompsona i tako dalje, ja stvarno nisam u životu nikad to pjevala. Aha, okej, kužim. Ja nemam sram to pjevati, nego ja imam dojam da ja nemam mota za to, da to možda nije uopće moj, moja zona, ne znam, ono, ne... Mislim, mogla bih ja to sve otpjevati, ali jednostavno, kao da ne vidim se u tome, tu mi nekako... Ja volim da i mi pisma i koje radimo, mi ih opet napravimo aranžman na svoj neki način, u điru u kojem se nama sviđa, i kako godine odmiču, sve više nekako ja to sebi prilagođavam kako meni paše, jer ja volim u svaku tu pismo ući unutra, jel, a ne mogu reći da se mogu suživjeti s pismama nekih domaćih izvođača, da ih, ono, ne nabrajam. A bilo je dosta domaćih, što ste, koji ti dragi su bendovi, ovako, što voliš? Pa, ja najviše volim Arsena i Gabi, definitivno, to je neki moj, ono, tu se osjećam doma, to mi je najljepše, volim Olivera, volim malo nekad Dživu, Teddy s Palatom mi je jako drag, ali uglavnom nešto jako staro, nešto što je, ono, već kao izvitrino.

26:01 A nešto novije, ovako, je li? A novije, ne znam što bih ti rekla. Mislim, obzirom da mi doma nemamo baš medije, to jest nemamo ni televiziju ni radio, i onda, ovaj, ne gledamo, nismo u toku sa događanjima i nismo možda u toku ni s novim pismama, a što se tiče radija, jako rijetko uopće da slušam i u autu, mislim, moram to iskreno reći, jer ima toliko puno pregršt pisama i glazbe koju ja nikako da dočekam da odslušam, da poslušam ili da ponovno čujem, da uđem unutra, onda mi se nekako ne da da mi se nešto nametne, a ja imam, opet ovo, znaš, neću ja da ja nešto moram. Da, da, da, da. Onda ja sebi, recimo, kad sjednem u auto i znam da se ima neko vrijeme voziti, onda ja sebi složim svoju. Aj, možda nekakav CD ili USB, što već. Ne, nego na mobitelu preko Bluetootha složim si nešto što želim, i onda ja to slušam i, ono, uživam onda u tome, tako da. A kad kažeš, ono. Što ti slušaš? Što ja slušam? Uuu, pa ja volim svašta slušati, ne znam, ono, ha, sad baš da razmislim, sad što sam u zadnje vrijeme, ne znam. Osim Crvene jabuke. Osim Crvene jabuke, a i to sam relativno nedavno, to ti se meni dogodi, ono, ne znam, ja evo, radio slušam u autu, ono, upalim i sad, ne znam, meni žena najčešće Bravo stavi,

27:15 a ja sam lin to iskreno mijenjati, a ja i iskreno nemam toliko nešto protiv tih domaćica i to, ma briga mene, nek sviraju. I onako, ono, čujem neku, wow, koja super pisma, što je ovo, majke ti mile, ono, Crvena jabuka, ne znam, 96, A-padovi i sve tako, tako da, ja ti, svaštara teška, ne, slabo baš uđem u neki bend, ali onako više imam, znači, ono, liked listu na YouTubeu, i onda je to onako sad playlista, ne znam, 500-600 pisama, pa nešto vrtim preko toga, tako uvijek. Ali volim nove stvari slušati i tako, ono, tipa, ne znam, baš se sad, nedavno sam, možda ne prvi put, ali baš mi se svidjela od one Sisters Ledge, He's the Greatest Dancer, kako dobra stvar, čovječe, koja pisma, vjerojatno znaš na koju mislim, to onako, ovaj, i tako, i ti, ti, ti neki klasici iz 70-ih isto, gdje ono, u principu, nikad čuo prije, i onda, ono, isto se iznenadim koliko tu, a mislim, ne možemo sve znati, i još ja nisam toliko ni u svijetu glazbe, više kao konzument, i tako mi je, super mi je nešto tako naći, ono.

28:27 Pa meni se zapravo dogodila baš jedna smiješna stvar, sad kad ti to govoriš, kako, mislim, sam ja studirala na klasičnoj, na klasičnom fakultetu, klasične glazbe, tako ti to zapravo cijelo to djetinjstvo, odrastanje, sviraš klasiku, pjevaš klasiku, preslušavaš klasiku, analiziraš klasiku, onda mi nismo imali te medije tad, još nismo imali laptope, tablete, ni nikakve te gadgete. Aha, da, da. Ništa, onda si ti zapravo, ja sam, ono, to, morala sam, mislim, imala sam jedan određeni dio repertoara koji moram preslušati, jer ga moram odsvirati, jer ga moram analizirati, jer moram nešto s njim napraviti, tako da sam ja bila zapravo možda čak i djelomično zakinuta, jel, i onda jedan profesor s akademije kaže meni, a bi li mi ti pripomogla u nekoj klapi nešto otpjevati, ja ono, mislim se, nemam pojma o klapskom svitu, a opet dite sam iz kraja koji, ono, mi stvarno njegujemo taj klapski đir, i nama je klapska glazba u našem gradu je, ono, stvarno na nekom nivou, jel. Da, da. I onda tek tad uđeš prvo u to, jel, onda, što ja znam, smo na faksu osnovali smo neku školu Kantorum, to su bili gregorijanski korali, ono, nemam pojma o gregorijanskim koralima, onda, znaš, i tako to se sve nekako zahuktalo, pri kraju faksa mene i Mate moj, Anić prijatelj, kaže, seko, pa jesi

29:37 ti slušala ovo, jesi slušala ono, pa jesi, znaš, i onda on meni tek krene nabrajati, ono, ne znam, Fitzgerald, jesi slušala, znaš, i tako sve neke te pjevačice i muzičare strane, ja ono, nemam pojma o ničemu, ono, propadnem u zemlju, ostrama sjedim na nekoj kavi, on nabraja, onda ti ona 63. s njoj ti je svirao ovaj bubnjar, ovaj trubač, ja ono, nemam pojma, nikad ništa čula, i on, ono, samo kriva glavom, kad se vidimo sljedeći vikend, pripremit ću ti nešto, ovaj, za slušanje, i stvarno, ja sljedeći vikend se nađem s njim opet na kavi, a on donese ovako sprženi CD-ova, svega i svačega, i ovo da si sad prislušala, za dva tjedna si ti opet na kavi, sve ću te ispitati. Ispitat ću te, haha. I ja stvarno kao poslušna, brzo, tamo, mala su, moja linica u sobi, u studentskoj, ajmo, ono, sve preslušavala, i onda mu biflala, što mi se sviđa, što mi se ne sviđa, što mi paše, i tako zapravo me on nekako u taj svit uveo, da sam se ja totalno zaljubila, i onda je zato tako, htjela sam da i ta domaća pisma bude u tom jazz điru, jer mi je se to stvarno jako, jako svidjelo sve skupa, i otkrila se tu kroz to. Jedan poznanik je tako govorio, kao, ovaj, što, mislim, ne znam jel se mogu složiti

30:48 s tim, ali kao, ono, prije, kad je on bio mlad, jel, to jest, mi, ajmo reći, smo generacija otprilike, kao, nisi imao kao danas ti na YouTubeu, ono, ali doslovno što god ti padne na pamet slušati od, od, bilo, ne znam, elektronike, klasike, sve, sve, sve. Što valja i ne valja. Da, da, stvarno sve, ne, ne znam, jel se možeš naći nešto, ne, kao, kako prije bi ti bi dobio, ne znam, netko bi ti snimio kazetu ili CD ili nešto, onda si to slušao, ono, ali, ali isto se ja sjećam da sam ja bio gladan muzike koju nešto istraživati što želiš, i sjećam se kad se Napster pojavio, ovaj, to je još sa modemom, čovječe, mislim da sam od, ovaj, Desert Rose, jel to Sting ili tko je više, više ni ne znam, sjećam se, to, ta mi je bila pjesma, sad mi nije baš nešto toliko, ali tad mi je bila ono wow, i to se sjećam, to bi onako sat vremena skidao, pobožno, onda ne daj bože da pukne download ili nešto, i onda imaš, wow, skidao sam pjesmu, sad je imam, sad je čuvam, i tako, ono, tako da nisam siguran jel to dobro ili loše, ono, jel to, mislim, ljudi su često skloni romantiziranju prošlosti, kao, ono, svima je nekako bilo sve dobro kad smo bili mladi, ono. Ma nije baš. Je. Ja se samo sjećam da moje prve kazete su bile Azra, naravno.

32:01 Naravno. I, ovaj, što je bilo zanimljivo, stari se navukao na neki techno, što je stvarno bilo nevjerojatno, onako, mislim, ono, njemu je to tako nekog bluza koji je slušao jer je bio kamiondžija, i to je nekako uvijek ide bluz i kamioni, jel, i ovaj, i sad, to se valjda puštalo, sad ne znam na Radio Ritmu ili Radio Šibeniku, valjda nakon 11 sati ili nakon ponoći, imali smo taj stari jedan kazetofon, i ono, mi bi onako, bi potirao sve leći, i onda bi on preko tih mojih kazeta prisnimavao, i ja sam, ono, idem opet slušat svoju Azru, ili što sam imala, sam Pop Marija, nemam pojma, i ono. Čača ti udišti Azru. Šta, kao, znaš, ono, a šta da radim, napravio neki remix Azri, ono, presmiješno. Šta ti misliš o elektronici, technu, rejvovima? Pa znaš što, ja nemam uopće nikakav otpor prema ničemu, da ja sad, ono, ima neka glazba od koje ja se, ono, susprežen, gadi mi se, povraća mi se na to, ne, nemam, stvarno nemam, ali, ono, nisu to moji izbori, ali ne mogu, mislim da bi se mogla zapravo uživjeti u bilo koji žanr, mislim da kad bi sad netko rekao, ej, ajmo sad neku dalmatinsku šansonu napraviti u nekom remixu u kojem će se čut u pozadini neka pegla, ja bih rekla, ajmo probati.

33:12 Ajmo probati. Ono, tako da, ovaj, nemam to neko sad, ajme, fuj, bljak, ali, mislim, čak i u toj folk glazbi koja zapravo opet potiče iz nečega što je etno, a meni su etnomuzikološke teme uvijek bile jako interesantne, recimo, Ojkavica mi je prekrasna, meni bi je to, ono, ja kad čujem da u tog nečega, aaa, nešto ima, meni to bude, jel, fora. Tako da, ne znam, nisam za odbacit ništa, više mi možda, kao, kako idem zrelija i starija, imam dojam da mi je više bitan tekst zapravo, o čemu ta pjesma govori, nekako, i zato možda i taj radio u kojem mi se svašta nameće, s tim tekstovima koji mi stvarno su nekako niskih moralnih vrijednosti, onda mi to, mi stvara jednu vrstu otpora, mada ne mogu reći, ima stvarno prekrasnih ljudi koji rade na radiju i prekrasnu glazbu puštaju, pa čak i nekad i našu glazbu, ovaj, tako da, evo, ne znam, kao da mi je taj tekst postao stvarno izuzetno bitan, odnosno ta riječ koja se izgovori ima utjecaj na moj život, i onda nekako želim da ima dobar utjecaj. Da, da, da, već zanimljivo. A mislim, drago mi je da nemaš taj neki snobovski pristup, ja znam dosta ljudi koji su onako, neki, ajmo reći, klasičnijim, ono, mislim, ne klasika, nego, ovaj, nekim

34:25 bendovima i to, a ta elektronika, to, sve smeće, to, ništa, sve, mislim, ono, meni to isto nije jasno, ono. Pa nije mi, nije mi, mislim da za svakog to. Da, da, razumijem da ne slušaš, razumijem da ti se ne ide na, na koncerte, to jest, kako to, na eventove toga, ja to sve kužim nekako, ali ono, čemu taj hejt, čemu to. Pa nemam. Prezir, nekako, ono, ne kužim, jednostavno ne kužim. Nemam, nemam, stvarno nemam. Da, da, ma nemaš neko specijalno mišljenje, očito, i ali to je okej, mislim. Nemam, pa mislim, što ja znam, ja sam isto neke muzičke faze različite prolazila i, što ja znam, bilo je nekih super tih dance hitova koji su se meni u tih stone electronic, odnosno sve je nastalo na temelju toga, jel, u toj vrsti glazbe, meni uopće to nije, nije me uopće smetalo, bilo mi je čak dapače zanimljivo, ti neki melodijski obrasci, mislim, ono, ali kažem, evo, nekako kako vrijeme odmiče, kao da nekako idem više vrednovat to o čemu mi ta pisma govori, da vidim da li će me oplemeniti ili me neće, znači, ako me ne oplemenjuje, ne bi je onda uopće, ono, ne bi je, kužiš, ugrađivala u sebe, u svoj život, ali nemam uopće neki otpor prema, poštujem nekako svu glazbu i sve muzičare, ono, tko god stvarnoulaže trud, tako da. A sad kad si spomenula tako za tekstove koji stvarno taknu, meni je tu, primjer, možda će biti

35:40 smiješno, ali jedni od najjačih tih tekstova što ima The Beat Fleet, TBF, jel, kako oni su, zapravo ne znam jesu oni još baš i aktivni ili imaju nekih novih albuma. Jesu, jesu, naš bubnjar svira s nama. A, je li? To jest, ne naš bubnjar, naš bivši bubnjar. Aha, aha. Ovaj, naravno, dobija bolju priliku, pa je čovjek se otisnuo. Ja, baš sam danas pomislila na njih kad sam radila sam neku šalšu i onda imaju neku pismu u kojoj se spominje šalša, i onda sam baš pomislila na to, kako zapravo imaju životne tekstove, i kako mi to bude, ono, jel, priča o onom malom nekom u dućanu koji dolazi, koji ima neku mentalnu retardaciju, sad, što ja znam, tako da. A, to je fantastično, to mi je jedna od njihovih dražih, jer fora je kao, ono, znači, ovaj, ajde, pjevač se sretne s tim prikom koji je, ono, kao, malo je čudan, ovo, ono, i onda. E, priča o nekoj svojoj ljubavi koja ne postoji uopće. E, koja ne postoji, ali ono što je, gdje mi ta pjesma onako je dobra, gdje mi u remek-djelo preraste, gdje on sretne njega na ulici, e, di si, kao, i onda on priča kako je, ono, skupio hrabrosti i pozvao je na piće, jel, i tu žensku iz dućana, što radi, i ovaj, kao, ovo je Sanja, mislim, ne znam više kako ona se zvala, i, ali nema ništa, kao, i

36:53 on, kao, ono, on se rukuje s prazninom, kaže, ovaj, kaže taj, jel, ludi, kao, ne, ne, kaže, kao, skužaj, žurimo u kino, i kao, i otišao je u nekom ludom snu, kaže, i na trenutak sam i ja vidio nju, i to mi je tako nekako, ono. Je, je, je. Ne, nešto posebno, baš onako, ono, vidio je njegov tu osmijeh na licu, očito, ono, totalno delulu van sebe, ali, ono, na trenutak i on vidio je, i tako, ali nije samo to, nego hrpa nekakvih, ono. Pa za. Pisama gdje je taj neki dalmatinski, splitski đir, onako, odlično prikazan. E, koji je nama, koji je nama blizak. Koji je nama blizak, da. Koji je nama blizak, da. Kulturološki jako blisko sve. Poistovjetit s tim. Pa meni, recimo, ovaj, ja nekako baš, kad biramo pisme, moram, ono, ući u svaku pismu, baš u uđem u pismu, i onda mi se nekad dogodi, evo, sad smo imali koncert prekjučer, preksinoć, dogodi mi se da kad sam ušla u neku pismu, recimo, pjevali smo Nokturna, jako mi je izrazito teška i tužna ta pisma, pjevala sam je na sprovodu jednoj svojoj maloj rodici djevojčici, i onda mi to bude, ono, ja ne mogu otpjevat tu pismu, a da ja ne mislim na nju i da ne mislim na taj sprovod, ili, recimo, neka pisma me veže za, ne znam, za tatu, ili neka pisma me veže za neku nostalgiju našeg djetinjstva, ili neka pisma me veže za, za, za našu zemlju

38:07 koja sad trenutno stvarno pati, prolazi neku tešku muku kroz sve ovo što se događa, jel, i onda mi bude, ono, kad uđem u tu pismu, moram se sad izvadit za ući u novu pismu, ali ne mogu uopće, teško mi bude, ne mogu dobru interpretaciju te pisme napravit ako nisam ušla, ako se nisam poistovjetila s tim tekstom, moram ući u taj tekst, moram se osjećat zaljubljeno na Fly Me to the Moon, moram Somewhere Over the Rainbow bit u nekim svojim maštama, jednostavno moram, to je kao nešto, ono, i onda je taj bit na bini i to pjevati je zapravo, ti zapravo daš dio sebe, odnosno ti daš ljudima taj komadić koji ti sad misliš, osjećaš, i onda to mi bude u biti, to mi je najprivlačnije od svega toga, zato baš volim nastupe i nemam tremu kad, ono, ljudi pitaju, ajme, jel ti bude strah, ne, ja nekako nastojim, ako ima publike, nema, koliko god ima, koliko god da je u publici, da uvijek nekako jednako uđem u pismu, da jednako uživam u pismu. Odlična vam je izvedba, ovoga, Robića, Samo jednom se ljubi, to. Naravno. Baš sam, baš sam guštao tu pismu, ali ako ima, vidim da ima i zafrkancije, onda u jednom trenutku, Samo jednom se ljubi, a može i dvaput, nešto je dvaput. Mislim, ako pogledamo svoje živote, onda, a, ups. A, ups, ajde, ajde.

39:16 A kako, to me uvijek zanimalo, tako pjevača, mislim, vidio sam da vrtiš papire, ali pretpostavljam, ne znaš, ne možeš tekst znati za sve, ono, ili. Je, evo, to je moja životna priča, znači, ja sam stvarno strašno. Ali nisi jedina, vidim to svi rade, valjda to je nemoguće s 100 pjesama. Znaš, ja imam kao predrasudu prema ljudima koji to rade. A je li? Kao, u smislu, kad, znaš, pogotovo kad netko dođe na neki festival, pa ima jednu pismu, a, brate, vidiš šta gledaš u tekst, kao, jedna ti je pisma, ali zapravo, meni je, kako ti moraš zapravo mislit na sto nekih stvari, onda, recimo, mi koji smo pjevači i radimo na pjevanju, i ajde, na sad to je pjevanje, onda moraš mislit kako si udahnija, kako si postavija ton, tako dalje, di su ti vokali, na kojem istu, i jesi se malo nasmiješija unutra, van, i tako dalje, tu ima puno nekih detalja, sad da ne pilam s tim, ali, jako je teško onda imat fokus na tekstu, ali zapravo, mislim da bi bilo lakše imat fokus na svemu ostalome, da mi mislimo, da ja mislim taj tekst skroz kako je, kužiš, kad bi ja znala napamet tekst, onda bi ja mogla bolje ući u njega, tako da, ovaj, je, malo mi je to sram, ja nosim još uvijek tu svoju fasciklu, muž mi je prije valjda 10 godina kupio tablet i rekao, sve ću ti prebacit

40:29 unutra, ali kad sam jedan put vidjela da je to njemu nešto blokalo na, na nekoj svirci, sam rekla, ne, ne, ne, ne, ja imam svoj papir, ja imam svoju bilješku tamo, neki smajlić, srce, tužno, tužnog nekog, nešto, ja, ono, jednostavno, moram imat svoje to ispred sebe, i makar ne pogledala tu pismu, ali, ali je, bilo bi bolje bez, bez tog stalka koji te i nekako. Odjeljuje od publike. Da, i šta, i ta fascikla ružna je za vidit, i šta ja znam, ali evo. Ali dobro, ali nisi jedina, mislim, to, dosta njih ima. Pa nisam, ali ja sam. Posebno kad su, nisu sve tvoji tekstovi, mislim. Da. Ja pretpostavljam da je to, i malo ti možda i bude i psihički lakše, gdje ipak vidiš. Pa je, je, a onda imaš tekstova nekih francuskih, talijanskih, španjolskih, portugalskih, ne znam ih ja sve napamet. Hoćeš to sve zapamtit? Mislim, stvarno bi tu. Morala.

41:21 Znaš šta, dogodilo mi se jedan put da sam došla na svirku bez tekstova, ja sam toliko izmijenjala tekstove, ja sam toliko improvizirala, da sam ja na kraju samog tog koncerta sama sebi se toliko smijala, publika isto krepala od smija, jer to je toliko bilo smiješno, neke tekstove koje svi znaju, ja nisam znala, i tako, ali. Koliko ste kao bend samokritični? Nakon ovaj, sam ti poslao snimke, uf, kaže, koliko smo faljivali, ja ono, šta, gdje, kakvo faljivanje, čemu pričaš. Prvo, hvala ti stvarno na snimci, odmah da to napomenem, da smo, izrazito smo loši što se tiče tog medija, jako se slabo reklamiramo, jako malo objavljujemo. Ali dobro, ali ako imate tako malo gaža i nema, mislim. Pa da, ali onda, znaš, onda se ja, što se ja žalim, da nitko ne zna za nas, di će znati. Aha, da, pa to je, netko se ne poznaje. E, ali s druge strane, znaš, kad netko dođe zapravo na svirku, onda on doživi, kužiš, doživi ono što treba doživit na toj svirci, i to je to.

42:15 Kritični smo, dosta smo kritični, znači, recimo, moj muž je poprilično kritičan, inače je kao čovjek, on nekako je, nije perfekcionist, ali, recimo, da voli da su stvari kako triba, ja sam isto prema sebi dosta kritična, a naš Baranović, naš basista, ljubljeni, koji svira s Matojem, ne znam koliko, 30 godina, on je isto poprilično kritičan, tako da mi općenito sami sebe, ovaj, znamo reći, ono, šta je ovo, ali onda tu je prostor za napredak, tako. Pa tako je, to, to ja i za, za podcast, ono, i u početku, onako, tipa, nekome govorim, nisam baš zadovoljan sam zvukom, ne znam, nebitno, nešto je bilo, ja onako, i kažeš, ljudi, kažu, šta o čemu pričaš, odlično je, sve čujem, ma je, znam da čujem, ali ne znam, čuje se malo jeke, čuje se malo ovog, onog, ne znam ni ja šta, tako, ali slažem se s tobom, mislim da je, zapravo, trebalo bi nekakav balans, trebaš bit samokritičan, a opet, sad i kad napraviš neku grešku, ne smiješ sad do kraja života o tome opsjedati. Pa ne. I ježi ga, ono, trud, malo perfekcionizma treba, onda nas to tjera i da se, da se poboljšamo. Pa znaš šta, imam jednu, ovaj, dobru kvalitetu, a to je što prošlost ostavim iza sebe, tako

43:26 da, ovaj, šta ja znam, muči me možda taj dan, taj tren, eventualno se sutra toga sjetim, ali onda, ono, nekako uvijek imam u danu, dan novu priliku, prošlost više ne postoji. Ja mislim da velika većina slušatelja to ništa ne skuži, tako da, ako je suditi po meni, dobro, ja sam truba, ono, za to, možda netko tko je više u glazbi će skužiti, nekako osuđivat će vas do kraja života, ali, ono. Pa šta, mislim, najčešće primimo pohvale, zato što možda ljudi nisu ni hrabri za dat kritiku, a i ono, znaš kako se kaže, ako misliš kritiku dat, onda je moraš i primit, tako da treba uvijek bit oprezan, znaš, ali dobro, ja sam se nekako naučila možda ljud, druge ljude, manje kritizirat, čak i u sebi, ono, naravno, neću sve reć naglas, ali ja sam isto poznata po tome šta je na umu, to je na drumu, tako da, treba se isto suzdržat od kritike i kriticizma, ako nisam spreman primit, zato šta, kad netko dođe, recimo, kao muzičar na tu binu, ili kao ti koji ovo radiš, jel, koji si nešto snimija, pa ćeš nekim ljudima nešto dat, i sad kad ti to pogledaš nakon 5 ili 10 godina, ono, zavrćeš očima, ajme. A je, da. Ali vidi, ograničen si na neku tehniku koju koristiš, ograničen si na, na neki, evo, recimo, mi kažem,

44:38 prije dva dana smo imali svirku, ja sam ujutro bila puna neke radosti, bio mi je baš dobar dan, u međuvremenu se taj dan zahukta i moje se raspoloženje promijenilo u tom trenutku, ja znam da mi nismo hodajući naši osjećaji, da mi ne trebamo ovisit o tome, ali meni se tu danu nešto promijenilo, i sad imali smo neku improvizaciju koju smo htjeli pripremit, muž i ja, ali moraš imat neke okvire, koje smo išli probat prije, i ja sam njemu rekla, ne mogu uopće ući unutra, ne mogu, jednostavno ne mogu, ono, neš, neki, neki, znaš, na tragu nekog getna ili fada ili nečega, nešto što se meni sad jako mi se to sviđa, ja bih sad to htjela, i on je pristao na to, ja sam ga navukla na to, međutim, ono, na kraju kad smo došli, ne mogu, ne mogu ući u to, jednostavno ne mogu, promijenija mi se neki, cijeli mi se, sve mi se nekako u drugom smjeru okrenulo, i jednostavno ne mogu, tako da smo zapravo odustali od toga, i nismo to izveli, prilagodili smo u tom trenutku, ali nije to lako, znaš, sad ja dođem, dica po kući, svađaju se, ne znam šta, ovaj dobija fibru ili povraća, ili nemam pojma, a ja moram se sad počešljati, kužiš, obući neku finu obleku, popet se, i ljudi te ne, ne samo da te slušaju, nego te gledaju, jel. Da, da, je. I, i oni imaju pola toga šta vide, mislim, kužiš. A i tu, i plaćeni ste za to, i sad ne možeš, ono.

45:50 I sad, kužiš, ili dođemo sad, eto, to prijateljici tvojoj na, na vjenčanju, mojoj dragoj kolegici, pa ne mogu ja ženi doći u lošeg raspoloženja. Da. Ono, nije moj dan. Ne pakvariš. Nije moj dan, pa ću ja sad pjevat njoj, ne znam, bacit sve niz rijeku, mislim. Neki sevdah, ono, da čaše lomimo svi, ono. Tako da, ništa, stisneš, ono, stisneš taj trenutak u kojem jesi, i probavaš. A da, valjda kad si dovoljno dugo u tome i profesionalac si, onda i možeš stisnuti gumb, ajmo reći. Pa evo, ne znam, ja nekako mi se čini da bi mi to morali uvijek moći, jel, znaš, ono, tako su mene učili prije nego uđeš u razred, istresi sve i šta imaš ispred učionice, i kad si ušao unutra, dobar dan, draga djeco, kako ste danas? I kakvi su planovi ovako za, za bend u budućnost, spomenula si da si, da se slabo po tim društvenim mrežama i medijima, tu možda nekakav prezens ubaciti. Vidi, ja ti još nemam Instagram profil. A dobro, jedva ga i ja imam, ajde, pa ako te to tješi. Ali, da, nekako se razmišljam, je li možda vrijeme za to, je li možda vrijeme za to, pa da ja. Pa vrijeme je za to prije 10 godina već bilo.

46:56 Sad je već lagano, Instagram su ti već sad starci, ono. Jel, čekaj, se nešto novo uvodi, odmah da zna, da ne onda ne stavljaš bezveze ovo staro. A u principu moraš sve, po meni, i TikTok je kao sad za mlade, Instagram je 30 plus, Facebook je 40 plus, tako, a YouTube, ja ne znam. Onda, nisam sad ništa na Facebooku. Nisi, okej je. Ali da, da, svakako, a da, ne, ne znam šta bi vam tu. Kad si ti otvorija svoj Instagram profil? Ha, imam već dosta, ali ne znam, ne, ne koristim ga, imam svoj privatni, imam od, od podcasta, ali evo, tek sam sada podcast počeo.

47:33 Znaš šta je, stvar je u tome šta, kad to malo uđeš u to, onda odjedanput imaš hrpeto posla, zapravo, posebno ja gdje sad proizvodim ove epizode, i sad ne znam, po svakoj epizodi imam 20 klipova, i okej, sad na Facebook, moraš sad, ne možeš sad sve odjednom, nego moraš sad schedule staviti, i onda, ono, ha, moraš se misliti u tim vremenima, vamo, tamo, i onda sad, okej, jedan, ali onda sad kad drugi skroz ima neki drugi sustav, pa treći ima treći, i to se pogubiš sve više, gdje ako neku grešku napraviš, teško je onda ispraviti, i tako dalje, i tako da sam ja sad doskočio sa ovom umjetnom inteligencijom koja mi te klipove, ovaj, imaš nekakav servis koji onda, gdje mu uploadaš u principu te klipove jedanput, i on mi sve to programski napravi, i odabere datume, ja mu kažem, evo, želim 2 na dan, i on mi to sad, evo, ne znam, do Božića, imam sad, bit će klipovi, i sad ovo kako novo stavljam, lagano ide iza, a ovo na, na YouTube stavim baš punu epizodu, tako da, ali, ono, mislim da se tu, tu ima, ovaj, ima tu potencijala za, za doći do publike,

48:45 i nekako, ono, vidim, svi ovi glazbenici to rade, ne znam, ono, u nekom trenutku sam i Neu zapratio, ne znam ni ja kad, ha, zgodna je valjda, pa zato čisto onako follow, nekako intuitivno dođe, i sad, ali hoću reći, vidim. Pa nek žena ima još jedan, šta. Da, da, da, i ovaj, vidim sad stavlja storije, stavlja onako, a, mislim, privirim, isto, ono. Meni se uvijek nekako čini da je najbolje prođe nešto šta je, ono, znaš, neki intiman, iskren trenutak, jednostavan, prirodan, da to ljude najviše privuče. Ono šta meni cijelo vrijeme pada na pamet, zapravo, vezano za ovaj tvoj podcast, znači, i kad si počea, i ovo, i ono, ali najključnije mi je uvijek pitanje zašto. Zašto?

49:27 Pa zato šta Šibenik nema tad, baš, bar kad sam ja počinjao, sad imam nešto kao, ajmo reći, neću reć konkurencije, nego, ne znam, kolega, ovaj, ne, nekako fali, po meni, fali ovako vrsta razgovora, i, i nisam htio, prvo, dosta već, od, ne znam, 2017., 2018., non-stop slušam te podcaste, to mi je, ono, vrh, jer, ne znam, slušam Joe Rogana, dosta slušam, ovoga, Lex Fridman, ima ih sad onako 3, 4, i znam kad bicikliram, imam na, na volanu stavim jedan ovako zvučnik i pustim nešto, čak mi je draže nego glazba, zato šta, nešto ćeš onako pametno, dok sad pedaliram satima, onako, tipa nekog znanstvenika, i ajmo o astronomiji, ili ne znam ni ja, fizici, ili nešto, mislim, dobro, ja sam glupav, sam ja čovjek, nije da to sad nešto, ono. Bože, sačuvaj, ne. Specijalno, ne, ne, ali mislim, sve. Ovo moraš izbrisat, ne želim, ne prihvaćam. Ne prihvaćaš, ma mislim, onako, laički, volim, volim učiti i slušat takve stvari, i onda mi je palo na pamet, pa nekako, u Šibeniku fali, htio sam onako malo, malo i političare, ali ovako i nekog poput tebe, i sport, i sve, jer, ja, ne,

50:42 mislim, moj fah je, ajmo reći, informatika i ta tehnologija i to. Super, to je točno ono šta moje nije. Da, da, da, ali, ali otvorenog sam uma, mene u principu sve zanima, i sad će možda netko reći, šta ćeš ti sad s nekim sportašom pričati, pa ne znam, ja smatram da, baš sa svojom perspektivom, netko tko nije u tome, da mogu pitat nekakva, onako, općenita pitanja za ljude, za neku širu publiku koja isto nije sad, ono. Pa ja mislim da ljude jako zanima, zapravo, šta ima reć ovaj ili onaj političar, muzičar, tko god, sportaš u gradu, ali da možda nema doslovno di priliku, nego je onda eventualno čačkat po njihovim profilima i tražit nešto, a ovako imaju na jednom mjestu, pa ako ih baš osoba neka zaintrigira, onda će rado to poslušat, čut neke stvari o životu tih ljudi, ali kažem, uvijek mi se nekako čini taj jedan intiman trenutak, ono, kad nešto pričaš o sebi, dok ljudi možda nešto, neki, možda najbliži ljudi znaju, ali neki drugi ne znaju, onda oni stvore zapravo taj pravi dojam, ono, tko si ti, šta si ti, jel, znači, ono, Vlado jećaća, ono, Vlado je, Vlado ide s menom na treninge, Vlado ima super divnu ženu koja radi onaj svoj kreativnu, onu hranu, prekrasno, i kužiš. Da, da, je. Ono, to, to bude, recimo, moja slika, jel, onda nekako, zašto ljudi ne bi, ovaj, stvorili pravu

51:54 sliku o čovjeku, ono, šta taj čovjek je, zato šta mi smo skloni tome da mi stvorimo prema nečemu šta smo vidjeli, ili nešto od prije, ne znam, 10, 20, 30 godina, šta ti je netko reka, možda čak, šta nisi sam ni vidija, nego ti je netko reka, ajme, kad mi je onaj jedanput naša, naišao onaj policajac, ovo, ono, znaš, evo, tipa, ja jednog policajca znam, dečka, sad kad smo spomenuli, u gradu, dečka, vjerojatno je mojih godina, možda čak malo stariji, ovaj, ono, ima neki svoj dojam, zato šta ga ja vidim u prolazu, i mi, imala bih neki svoj dojam o njemu, koji vjerojatno nije super pozitivan, mislim, evo, to je grozno za reć, ali, kao, znaš. A zašto, mislim? Pa ne znam, ono, neki, znaš, samo, ono, nemaš ti, ne mislim ja sad o tom čovjeku, nego kad ga vidiš, ne, imaš ili pozitivan ili negativan dojam, ajmo reći, da ne bi imala nešto neutralno, možda čak, nemam pojma, ali evo, sad mi je to u sjećanju, i onda se sjećam, ovaj, da nas je jedanput zaustavio, a mi smo taman krenuli ispred zgrade od moje matere, i nismo se vezali taj čas, a uvijek smo stvarno vezani u autu, znači, definitivno kršimo neke od zakona, ali to nije jedan od tih, i taj tren nismo se vezali, on je nas nekako, ono, tapa nas je 20 metara od zgrade, 30, 50, ne znam koliko sad, da ne lažem, i ovaj, i ono, reka je, ljudi

53:05 moji, niste vezani, mi, evo, stvarno nismo se vezali, sad šta ću, sad ću oko opravdavat, sad smo tu, smo iz kuće, sad smo, šta, kako ćemo se, nismo vezani, on je vidija da nismo vezani, ne možeš ga sad muljat, jel, i on kaže, ono, kao, ovaj, mislim, sad mi je bedmanje naplatit kazne dvije, ali evo, ajde da bar jednu naplatim. Bar jednu. I ja zamislim, kao, vau, ja bila oduševljena, kužiš, kakav čovjek, i on sutra nas sreja u gradu, i ono, kaže, ajme, kako mi je žao šta sam vam naplatija kaznu, kao, znaš, stvarno, znam da vam tu, kao, ono, rekli smo tu bi baš da živite, a onda smo, znaš, kako mi je žao da sam vam naplatija kaznu, ja gledam u čovjeka i ne mogu vjerovat, kao, koji lik, ono, vau, mislim, on je radija svoj posao, ali mu je, ono, s jedne strane, uvijek bilo žao da moramo dat, ne znam koliko, 500 kuna tad. Da, da, je. Tako da, moj stav odmah o njemu je bio automatski, kužiš, drugačiji, tako da, ovaj, možda bi nekom to bilo tek tad nešto negativno. Da, da, da. Tako da, mi smo stvarno skloni, skloni smo nekako, šta ja znam, zamisli kad bi bili skloni da odmah na prvu imamo dobar i pozitivan utisak o nekome, i da krenemo s tim, kako bi sve bilo drukčije. Pa je, je, treba, treba netko pozitivno krenuti s osobom koga ne znaš, pa onda ćemo vidjeti. Po putu. Po putu kako stvari stoje, mislim da je to.

54:18 Koliko minusa, koliko pluseva. I još šta mi je oko ovog formata mi je fora baš što, što nije onako rešetanje, tipa, sad ja imam 5 pitanja za tebe, i ispucamo, noga u guzicu, idemo dalje, ono, 6 minuta, i onda se tu ljudi, nekako si onda i nervozniji, i nešto zaboraviš, nego baš kod, kod ovog long form mi je fora šta, to traje neko vrijeme, onda se ljudi opuste, često meni dođu, ajme meni, kao, ono, šta ćemo mi pričat sad tu, to, a kaže, nemam pojma šta ćemo pričat, ko da ja znam, ono, vidit ćemo, siš ćemo, pričat ćemo, kad mi dosadi, ja prekinem, i to ti je to, ono, ne, nema tu, i šta mislim da je, da nam je nekako, ponestalo nam je u javnom diskursu je, sve je dosta na nož, nekako, ja sam imao ljude i koji, s kojima, ajmo reći, nekako politički, ideološki se ne slažem, ali ja uvijek imam taj nastup, ono, ajmo pričati, mislim, nećemo se mi sad pofajtat tu, nego, i ja mislim da to ljudi, kod mene. Uvijek ga možeš nestaviti, recimo. Pa da, neću zvat nekog tko mi baš izrazito ide na živce, ili netko neprijateljski nastrojen, šta ću ga zvati, mislim. Znaš šta mi je fenomenalno, šta ja uđem, evo, sad kad ti mene pitaš za neke te ljude, ovo, ono, ja toliko malo znam zapravo o svijetu politike, da sam baš sretna, jer mi nitko ne ide na živce, ne znam, jednostavno,

55:30 ono, uopće nisam upućena, možda sam malo baš van škare svega toga, možda nije to ni dobro, možda bi tribala više znat, ali kao, nekako, uvijek mislim se, pa, ono, ja mogu mijenjat svoj svijet, ali mogu eventualno mijenjat svijet onih ljudi koji žele bit u mom svijetu, ali ne mogu ja sad ić okolo i mijenjat čitav svijet, kužiš, da, ono. Kako kaže Jordan Peterson, prvo sebe moraš, to je zapravo, mislim, ne samo on, nego, u principu, jedino koga možeš kontrolirat je doslovno sebe samo, i onda. A i to je nekad ne može. A dobro, ali to je ono gdje stvarno nema izlika, sad netko drugi, to je druga stvar, ono, jel, tipa. Da, bitno je da tebe nitko drugi ne može kontrolirat, to šta nekad sebe ne možeš iskontrolirat, to je. Da, da. Kako, ti si u školi, kako to izgleda? Pa ja sam u školi. Predaješ glazbenu kulturu, jel tako? Da.

56:19 To je uvijek nekako, ovaj, kad smo mi bili u muzičkoj, pogotovo u srednjoj, uvijek nekako, pa dobro, ako ne uspiješ kao muzičar, ako neće bit ništa od tebe kao instrumentalisti ili pjevača, a ništa, onda ćeš bar kao završit školu, kao. U školu, da. Mada zašto je to loše, šta? Ma, nije uopće loše, ne, uopće nije loše, dapače, ja stvarno iskreno volim svoj posao, ali primjećujem, recimo, da sam možda, možda malo još više i drugačije i posvećenije bila spremna ga radit prije 15, 16 godina kad sam se zaposlila, nego sad kad imam svojih doma troje, zato šta bi puno, puno više bi mogla dat energije, puno bi mogla duže ostajat na poslu izvan svog radnog vremena, mogla bi se toj dici posvetit, doduše, tad sam radila i možda više u nekim školama koje nisu u sred grada, koje nemaju 600 đaka, nego koje imaju, recimo, 100 ili 200, ali jako volim taj posao, i najviše od svega zapravo volim tu interakciju s dicom, najmanje volim tu papirologiju koje, sad navodno ima sve više, ja ne mogu točno sad reć, zadnjih 3, 4 godine sam ja na porodiljnom, tako

57:35 da, ovaj. Aha, trenutno ne radiš. Ne, trenutno ne radim, i onda mi je malo možda još to sad, neke su se stvari promijenile, pa mi je još sad to sve skupa apstraktno, možda se čak malo i plašim, najiskrenije, kad se vratim, kako će to meni izgledati, kolikoću se u tome snać, ali volim dicu i muziku, to su mi nekako dvije najveće moje ljubavi, i onda kako je u školi, obzirom da predajem glazbenu kulturu, to spoj toga, onda stvarno mogu reć da uglavnom s lakoćom obavljam taj posao, ali šta ja znam, sad ako me pitaš mogu li to se zamislit do penzije, nisam sigurna. Ha dobro, mislim, ali zgodno ti dođe to za, kako imaš side job, je li, ti gaža i to, bar ti to nekako ne me. Pa znaš šta, mi od gaža, ja ne mogu reć da ja tu neku lovu sad vidim, mislim, stvarno, pogotovo zato šta to je taj žanr, i zato šta su to, to nije nešto sad stvarno ludo plaćeno, i kad ti zbrojiš koliko ti moraš imat svoje opreme, to sve skupa donit, montirat, odrađivat te probe kroz godinu, plaćat nekog isto nekad povremeno da ti bude s dicom, imat taj prostor, na kraju krajeva, di plaćaš i struju i vodu i šta ja znam, to sve skupa je nekako, ja bi rekla da skoro, ne mogu reć da to dođe sad do nule, možda s ovim drugim bendom, otprilike dođe do nule, ali ne

58:52 mogu ja, nisam ja nikad osjetila da sam ja nešto od toga mogla, znači, ono, sjećam se, jedanput smo svirali na maloj loži, i onda je bija jedan butik od robe sa strane, i onda smo napravili tonsku probu, i bilo je malo još pauze do svirke, i ja govorim mužu, idem samo otić u dućan da vidim jel ima koji zgodni komad za mene, robe, on kaže, dobro, samo da ti znaš, da ti rečem koliko večeras ćeš dobit plaću, pa da znaš koliko možeš održat, i znam da sam onda ušla u taj dućan i kupila sam, ne znam, 2, 3 komada, i rekla mu kao cifru, i on umra od smijeha, reka dobro je, našli smo, tako da, znaš, nije to, ne mogu ja reć da sam ja sad, znaš, možeš otić u jednu spizu, ne mogu ja od toga, nije to meni side job, to je meni, ono, side love. A kako je, kako je zapravo koncipirano učenje glazbene kulture djeci, mislim, davno sam ja bio u školi, ne sjećam se skoro ničeg, samo znam da me to nije zanimalo, tako da, malo me sramota i reći, ne znam više ni onu ljestvicu, ne, ne znam ništa, ono, u principu. E, znači sad više te ljestvice se ne moraju učit. Kako to ide, molim? Čekaj malo, ja sam to morao bubat, sad oni ne moraju, šta, kako, al nema, kako pa.

1:00:02 Šta ti kažem, ja sam išla u muzičku, pa sam nekad i 4 imala. Ali kako, pa mali mi je, sjećam se da je note imalo. E, pa znaš šta, ovisi ti sve koji je nastavnik, da sad ne bi slučajno nekog prozivali, ali zapravo, ono što se tiče kurikuluma, koliko mi je sad još u sjećanju od prije par godina, zapravo nema više onog da se to mora, znači učenje nota, učenje instrumenta. A dobro, a šta fali zapravo da se malo muzičke teorije. Ne, apsolutno ne fali ništa, fenomenalno, međutim, kako je to posloženo, toliko ti je toga stavljeno i nametnuto da ti to zapravo nemaš kad, drugo, dica ti imaju sve manje interesa, sve im teže ide, ja sam definitivno sigurna i uvjerena da taj jedan sklop sviranja i gledanja u note i slušanja zvuka kojeg proizvodi instrument i nešto fizički moraš radit na koji god način, to je nešto nevjerojatno, mislim, ti takav neki broj neurona u glavi spojiš, mislim da sad ne pričam o tome, jer o tome previše ne znam, ovaj, da, mislim, nemaš ti nekih drugih načina u kojem ti možeš sve skupa spojit to šta vidiš, šta čuješ i šta, kužiš, svojim prstima proizvodiš, jel, tako da, ja bi voljela da svako dite nešto svira, i ja bi rekla da svako dite može nešto svirati, ja bi rekla

1:01:16 da ne postoji čovik koji nema sluh osim onaj koji nosi slušni aparatić, ja bi rekla da svak može naučit nekako pivat, ne mogu svi biti, ne znam, Andrea Bocelli ili Pavarotti ili Gianni Stipanichev, ali, ovaj, ali mogu bit, kužiš, neki osrednji pjevači, mogu, svak može ispod tuša bolje pivat, ajmo reć to tako, tako da, ja bi voljela kad bi svako dite moglo imat neki instrument u svojim rukama i da bi, kad bi svako dite pored sebe u nekim ovim, znaš ono u natuknicama, kao opisuješ sebe, da si nabrojš neki instrument za svirat, to bi bilo prekrasno, ne dite, nego svaki čovik, ja vjerujem da je to moguće, ja vjerujem da je to potrebno, ali jednostavno, krivim nekim načinima, kao da je to nešto, nije muzika rezervirana za muzičara, mislim, ono, ko sve proizvede glazbu i kakvu, zašto ne bi svi mi bili neka vrsta muzičara, mislim, evo, meni to tako bude. Aha, zanija, ali teško je, mislim, kako ćeš bit muzičar, šta to znači bit muzičar? Pa šta znači bit muzičar, ja mislim da si muzičar čim si nešto proizvedeš, neku vrstu glazbe. Znam, ali je tako visoka ljestvica da ti sad možeš. Pa dobro, mogu. Druga stvar je ovako, ako ćeš ti doma nešto po sintiću ili pjevat po tušema, druga je.

1:02:28 Pa evo, zašto ne bi svako dite naučilo kuca, kuca pero svirat, pa će, znaš kako se ono dogodi, meni, na primjer, mi imamo klavir u dnevnom boravku, i kad god nam netko dođe, kaže, ajme, sićam se iz petog osnovne, t, t, t, t, t, t, kužiš, to je takva fora, ili ono, ajme za Lizu, t, r, t, r, t, znaš, i kao, znaju doslovno tih 3, 4 tone, i to, ono, to baš bude, znaš, veselje, zašto ne bi svak to zna, evo, hoću reć, znači, ne mora svak ić na nikakve satove sviranja i pjevanja, ali da barem se to u školi ima, u toj glazbenoj kulturi, međutim, glazbenna kultura je sad jedan sat tjedno, i ja sam išla nedavno izračunat, sad možda će netko tu računicu uzet, pa možda se neće složit sa mnom, ali ja ne znam koliko, otprilike oko 400, 450 đaka me dopadne kroz tjedan, onima kojima ja predajem od četvrtog do osmog razreda, plus područna škola, ispada da otprilike imam minutu do dvije godišnje se svakom ditetu posvetit, kako ću ja onda to dite, vidit jel on dobro svira flautu, jel on. Aha, da, nikako. Kužiš, tako da se svelo na to da pivamo neke tradicijske pisme koje pivamo ne znam koliko godina iste, koje sam i ja pivala kad sam išla, vjerojatno i ti, mi smo negdi sličnih godina, možda sam ja čak i starija od tebe. Ne, ja sam četvrto, 84., ti nećeš reć.

1:03:41 Ja sam šest. Koje, 86.? Da. Ne, 96. Ne, 2006. Ovaj, tako da, evo, meni je to žao, ali zapravo ti, mislim, po svemu tome, ti ne moraš više prisiljavat dite da svira, ja sam to, mislim, to na početku ti izgleda ko neka sila, znaš, morate svi nabaviti neki mali instrument, pa uložit ćemo 5 eura, 10 eura, znaš, i onda ti dicu nekako primoraš, međutim, oni budu sritni, oni to na kraju vole, ritko ko da sad baš mu to grozno, mrzi, gadi mu se, jer to su jednostavne melodije, svak nekako proizvede nešto i ono, wow, pa vidi, ja to mogu, i onda taj, taj osjećaj radosti i to veselje mi bude, ono, wow, i recimo, volim lekcije o tradicijskoj glazbi, to mi bude super, ja sam svoj završni taj magistarski rad napravila na tu temu, i onda isto tako vidiš, kad ja kažem dici, slušajte me, sad su zimski praznici, za domaći rad imate napravit plakat o svom selu, di god se to nalazilo, jel to sad na Unešću ili na Konjevratima ili ne znam di je.

1:04:40 Šta ako nemaju selo? E, nema, svi imaju neko selo, svi smo iz nekog sela. Pa ja, moment, to, to ja se sad sjećam, kroz mladost, isto, svaki je imao neko svoje selo, jedno, ja nemam selo, meni je selo šta je. Kako nemaš selo, daj mi, kako nemaš? Pa nemam, u Šibeniku, rođen. A di ti je mater rođena, di je čača? A u Šibeniku, dobro, čača je u Belom Manastiru, ali. Eto, evo, selo. Ali ne znam, jesam jedanput u životu bija tamo. Nema veze, tamo sigurno ima nekad, čača ima neka sjećanja, ili neka baba, teta. A dobro, sad, čača mi je specijalna priča, ali ukratko, nemam selo, naprosto nemam, nije to sad nešto, ono. Pa dobro, ali hoću reć, kao sad ima neko podrijetlo, okej, u redu, ti ćeš reć o Šibeniku. Mislim, podrijetlo mi je Šibenik, šta fali, mislim. Okej, šta fali, wow, evo, možeš bit ponosan, ali hoću reć, onda ti napraviš o Šibeniku, kužiš, neki, napraviš nešto, kužiš, neku ćeš tradicijsku pjesmu Šibenika, nešto ćeš napraviti, tradicijsku nošnju šibensku, ili neke običaje od prije 50, 100 godina, tako da, ono, onda tak tad, kužiš, kako se zapravo i ta dica onda, znaš, onda brže babu zovu na tele, di ti je baba mi je u Brtonigli, di je to, brate, znaš, onda zove neku svoju babu koja, onda njoj odojka, ne, ono, izojka joj, neki zojka, odojka. Odojka, da, odojka jednog.

1:05:54 Baba pošalje odojka i kužiš, znaš, ono, tako da, šta ja znam, evo, meni je to, to mi je super, znaš, povezat se s tim nekim svojim korijenima, mislim, šta fali Belom Manastiru, zašto ne bi jedan dan oša i povea svoje sinove i reka, evo, ovde ima jedan kvarat korijena moga. Ha, da, mislim, i mogao bi, ali ne, nemamo više tamo ni, ni, ni nekretnina, ni ničeg, ne znam, toliko je to davno sve bilo, da, ono. Znaš koliko meni ljudi zna reć, a mi smo mislili da svira u Vurteru, ja govorim, na kakvom Vurteru, ja danas nisam ništa, ne bi muž živjel tako reći, a kamoli ja, tako da, ovaj, mislim, dalje to prekrasno mjesto postoji, zašto ne bi, evo, za koracija svojom svetom nogom na tlo. Da počastim Beli Manastir svojom prisutnošću. Ja se slažem, ili neki đir na bicikli, tamo-ovamo. Šta do Belog Manastira? Ili svak kad kreneš u ove duge maratone, šta, moraš se ovaj zrč uradit kući. Nego, jesi ti stroga profesorica? Pa dica kažu da sam najstroža. Ozbiljno? Pa ja, šta ja znam, ja nekako, ovaj, volim samo da se zna kad mi radimo, a kad se zezamo. U jednoj školskoj godini sam odlučila, jesmo pretjerali?

1:07:05 Nije, ne, ja to pogledam, jel snima, jer treba gledati, zna biti da ne snima, i onda rijetko, ali zato. Ali zaustavi ti mene, vidiš da puno pričam. Samo ti pričaj, zato sam te i zvao. Znači, u jednoj školskoj godini smo, išla sam malo vidit kako će to izgledat, makli smo klupe, stolice, sve iz razreda, donijeli smo stare strunjače iz sportske, stare sportske dvorane, naše školske, i bilo nam je prekrasno, i neki razredi su baš jako, jako lipo reagirali, bilo nam je baš, moga si nekako u tom jednom kao malom kaosu, di su oni prvo došli šokirani, pa di ćemo s torbama, pa di ćemo s tim, do ono da dođu, da brzo te sve torbe stave u jedan kut, da se izuju bosi, da su poneli nešto sebi za gricnit, da su poneli sebi nešto za popit, da, da možemo onda nacrtat neke note, ako držimo papir na nečijim leđima, kužiš, da, da možemo na prozoru, da možemo, ono, leć na taj pod, izvalit se, da im ja pustim muziku, onda oni slušaju, uživaju u tome, ili da, danas nam je rock and roll, šta ćemo sad, ajmo brzo neki nać place, pa ćemo neka 2, 3 mota naučit, i

1:08:20 onda mi je to baš bilo, ono, otkriće, međutim, kako su došle zamjene moje u školu, onda sam skužila, sve se vratilo na staro, klupe su na istom stolcu, jesam razmislila. Ništa od toga, da. Da. Tako da, evo, ne znam, za neke razrede je to super, imala sam razrede koji su uvijek pivali svaki sat, ajmo pivat, ajmo pivat, svi izlaze na binu, smišljaju se neke nove pisme, repam o mački, o ne znam ni ja, o novim cipelama. Ma pa štos. A s drugima je bilo, ono, šta ja znam, malo stisnuti atmosferu, onda bi ja rekla, nema problema, danas učimo o životu Mozarta, pa ja mogu pričat o Mozartu koliko god. Da, da, da ih ubiješ do kraja. Ajoj.

1:08:59 Kak se tebi čini, ovaj, ovaj trend sa, sa mobitelima i djecom, to je sad onako hot topic, sad traže se zabrane, mislim da od ove kao školske godine, što je meni prilično debilno, okej mi je da, naravno da, da na satu ne, ne, ali kao sad ga više ne, navodno, ako sam ja to dobro shvatio, neće ga smjet niti u školu ponijeti, što je meni već malo debilno, jer ipak je to, je, mislim, komunikacijski uređaj, zašto mi mali sad ne može poslat poruku ili me nazvat kad nešto treba, ili. Da. Ja to neko ne razumijem baš, u čemu je poanta? Znaš šta, ovaj, ako ti ditetu ponudiš neki drugi sadržaj koji mu je zanimljiv, onda njemu neće tribat mobitel, tako da, ako je njemu užasno dosadno, onda će on nać načina da donese i taj mobitel u školi, mi nismo inspekcija ni policija, ni ne možeš ti to, mislim, ne možeš ti u razredima di je 25, 6, 7 dice, ko to može iskontrolirat, svako dite u svakom trenutku, ako se okrene nešto na ploču napisat, kako ja znam da ga on iz nekog džepića neće izvat i da neće me slikat ili šta ja znam šta, ali ako ja dolazim sa sadržajem kojeg se ja ne sramim, ako ja dolazim do sadržaja u kojem ja njima mogu iskazat poštovanje, toj dici ljubav, ako ja njima donosim

1:10:10 sadržaj koji je njima zanimljiv, ako im ga ja, bez obzira na možda dosadan sadržaj, prezentiram na jedan pozitivan način koji bi njima bija interesantan, onda njima neće ni past na pamet, dogodilo mi se par puta u razredu kad bi se ja uživila u neku temu koja bi meni isto bila super napeta, da oni ne bi čuli zvono školsko, kužiš, koje ne možeš ne čut. Da. Kužiš, jer nam je lipo, jer nam je super, jer ono, aaa, kao ovako reagiraju kad zvoni, kužiš. E, to mora da je lip osjećaj. E, one, da oni gledaju svaki. Kao, mislim, kao profesorica, jel? Kao, pa vidi, ja ti kažem, kad ti njima samo iskažeš ljubav i kad ti njih voliš i kad ti njima daš do znanja da ih voliš i onda si, zato si strog prema njima, jer ih voliš, jer ih želiš nešto naučit, onda oni to stvarno cijene, jer zapravo oni vole granice, oni vole jasne granice, njima je zapravo. Da, djeci trebaju granice. Kaos kad ne znaju šta im činit, kad je njima nejasno, kad oni uđu u razred, kad je sve apstraktno, šta se smije, šta se ne smije, zato ja njima na prvom satu odmah kažem šta se smije, šta se ne smije, ono šta prvo uvijek naglasim da se ne smije, a to je ruganje ili ponižanje bilo koga zbog bilo čega, uvijek im kažem, uvijek postavim isto pitanje, ono kad dobijem četvrtaše, prvo, prvi sat ili petaše nove, onda ja uvijek kažem, ekipa, aj mi samo recite, da li je neko od nas, iko od nas, sam sebi upisa i ti jedan podatak u rodni list, onda oni, ono, razmišljaju koji su podaci u rodnom listu, ajmo se prisjetit,

1:11:25 u rodnom listu nam je ime, jeste izabrali ime? Nismo. Prezime, jeste izabrali prezime? Nismo. Ime roditelja, mame i tate? Nismo. Jeste izabrali mjesto di ćete se roditi, a datum? Nismo. A podri, ono, šta piše, državljanstvo? Pa da, svašta još ima. E, šta je, jeste to išta dobili? Ne, ništa nismo. Prema tome, zašto bi se onda rugali nekom jer neko nosi naočale, a drugom se rugate jer ne nosi naočale, a slabije vidi, možda šta ja znam, ili neko ima zelene oči, ovome se ruga jer ima smeđe, ovaj ima dugu kosu, a ovome se ruga jer ima krav, mislim. Da, debljina je takva stvar. E, koliko ima neko kila, šta vas to briga, mislim, na kraju krajeva, ako je neko puno debel ili puno mršav, njemu je najteže, njemu samome u svemu tome, jel? A zapravo dica su okrutna ti, čak i nekom debljem, kad se, kad mu se rugaju, ali kako on ili ona to zna ishendlat, i onda nekako to više i nije, ako se povučeš i ako nadaš se neko da, da će proći, ako ne ulaziš u konflikt, to je onako, komplicirano su to pitanja, meni je mali isto ima malo u nižim razredima problema, mislim, nisu ga, a nešto su ga onako zadirkivali, nešto, a ja sam mu reko, slušaj, ono, to, ja ti tu u principu ne mogu pomoći dok nije baš, ono, dok ne pređe svaku granicu, di onda ja ko roditelj idem tamo u školu i

1:12:38 pravim frku, ali mislim, za ovo. Ili ćeš završit drugu djecu. A ne to, ali ono, ovaj, i onda je, znam da je, i onda je njemu palo na pamet, to valjda sa YouTubea, šta ja znam, on bi upisao karate, aj, ja kažem, znaš, samo, ima ih više u gradu, išao je jedno, a koliko je išao, ono, skoro dvije godine, onda mu je dosadilo, ali nebitno, ali u svakom slučaju, vidiš, to mu je pomoglo, i onda nekako kasnije mu nisu, ja sam mu rekao, ono, nemoj sad, ako ti se neko tako i ruga i zadirkuje, ako se ti povučeš i čekaš da, da, da oni završe, neće nikad završiti, jednostavno moraš, moraš to znati ishendlat na svoj način, kako god znaš i umiješ, i evo, izgleda da je to nekako profunkcioniralo, i od tad mi se više ne žali, ono, pitam ga ja tu i tamo, ali tvrdi da ne, a šta ja znam, valjda, nadam se da, da je to tako. Pa vidi, meni se čini baš jako bitno da ti kaže, da može s tobom to podijelit, to mi je, ono, baš mi je to super, a s druge strane, isto, on će morat neke sam svoje tehnike i načine nać kako da se obrani, a ne znam, evo, ja kao učitelj uvijek nekako stvarno, stvarno naglasim, jako često i puno puta to i napomenem i podsjetim da stvarno ruganje je jedna strašna stvar koja može ostavit posljedice na ditetu, i, evo, sjećam se jedne anegdote,

1:13:52 od možda od prije koju godinu, mi, ono, svi su se, mi smo svi bili podrugljivi, ajmo reć, ja možda nisam, više sam bila ona kojoj su se rugali, ajmo reć, ali šta ja znam, uglavnom sam ja to zaboravila, jel, i sad jedna moja prijateljica, ona kaže, ajme, mi smo stvarno taj peti, šesti razred, svi smo se jedni drugima nekako smo se ponižavali, rugali, da bi možda čak sebe uzdiga, drugog poniziš, jel, i ona kaže, srela sam jednu curu kojoj se sjećam da smo se rugali, ja došla do nje, ja njoj kažem, ja ti se ispričavam šta sam ti se u petom razredu nešto narugala. Ona se većini ne sjeća. Ovaj, ona u čudu, mislim, s jedne strane je i oduševljena bila, vjerojatno time, kužiš, ko to danas uopće radi, a s druge strane, ono, pa da, nije možda to tako strašno na mene utjecalo, a možda je neko, znaš, ono, potisneš nekad nešto. Zanimljivo da je to, toliko desetljeća kasnije, ipak joj na neki način bilo na pameti. Pa vjerojatno ova koja se rugala nije zaboravila, kužiš, i ona je odlučila. E, na njoj mislim, da, da, da. E, zamisli, meni je to, ono, bilo vau, svaka ti čast, evo, ti šaka ruke, bravo, baš predivan primjer, tako da, ono, ja se sjećam isto, tipa, petom, šestom su se mi isto rugali, jedan dečkić iz razreda kojeg sam se zatelebala, on mi se najviše ruga, naravno.

1:15:03 Naravno. Ali onda je došao kraj osmog razreda i onda je on meni rekao, ajme, bija sam takav bezobraznik, oprosti, molim te, nemam, uopće nisam imao lošu namjeru, ono, ti si meni baš draga, ono, kao, nema ništa protiv, ja njemu kažem, ma ne, ne, sve mi je jasno, kuži, kužiš, ni zašto i šta, ono, jer bija uvijek ovako. Da, da, da, bila si meta, prelaka. Aj, ne gledaj me više, babo. Tako da, evo, to su neke te. Ovaj, koliko si djece posvojila? Da krenemo odmah u glavu. Prvo, nisam ih sama posvojila, da se odmah to. Dobro, okej, jasno, podrazumijeva se. Pa vidi, ja i muž smo ušli u naš brak znajući da smo možda trenutno neplodni, ili poluplodni, ili slabo plodni, ili kako god, iako bili kad nismo previše vjerovali, nismo 100% vjerovali tim papirima koji bi došli, jel, onda je on je rekao, pa znaš šta, ovaj, ono, ja sam spreman za posvojit, ono, di je taj dite, sad, jel izašlo iz utrobe ili iz srca, šta ja znam, možda i nije toliko presudno važno, aj ti kad si ti spremna, ti meni reci, pa ćemo se mi

1:16:14 upustit u tu životnu avanturu, meni je to bilo prekrasno čuti, i ja se sjećam da sam ja ko djevojčica spominjala kako bi ja to voljela jednog dana, jer je to jako romantično meni zvučalo, i ja sam se sjetila, pa da, pa ja sam to toliko puta rekla i ponovila, možda je sad vrijeme za to, ali kao i većina žena, mislim, opet, evo, da ne stavljam žene u usta, ja bi se pridomislila jedno 5, 6 puta dnevno.

1:16:40 Ha, veliki je to korak, mislim, stvarno je. Da. Onda bi ja ovako razmišljala, ma to je tako prekrasno, pa zašto ja se ne bi upustila u to, pa to je fenomenalno, pa mislim, to, baš je to za mene, onda je nakon pol ure, ma nema šanse, pa ja ništa o tome ne znam, ja ne znam nikoga ko je posvojio, ja ne znam, jedva da znam jednu osobu koja je uopće posvojena, ono, i to sam sad znala nakon ko zna koliko godina, znači, nema šanse, nisam nikad razgovarala s ljudima koji su se upustili u to, tako da ja ne, ne, to nije za mene, tako sam ja igrala tu jednu klackalicu dugo vremena, i u tom svom

1:17:17 hodu sa mojim stvoriteljem, kako ja vjerujem da on nekako ima plan za moj život, onda sam ja rekla, bože, evo, ako ti stvarno si živ i postojiš i poznaš me i stvorija si me, onda ti znaš jel to je za mene ili nije, ako je, daj neki znak, ono, prsten u oko, neki grom sa neba, nešto, prije nego se ja uputim. Kako je izgledala sama procedura, to je navodno nešto gadno, ili, mislim, gadno, ono, da traje i da su provjere i tako, kako možeš neku ukratko ispričat? Da, pa znaš šta, ja nekako imam jako, jako pozitivno iskustvo, i onda mi je teško reći općenito, znači, ja bi rekla da uopće nije komplicirano, da nije ništa teško, i da, ono, da se previše to napuhvalo kao da je to, ne znam, kako strašno, ja bi to rekla, ali mora to vjerojatno svaka reći za sebe.

1:18:08 Kako taj proces uopće izgleda, ono? Pa evo, znači, ja sam, evo, sa početka ove priče u kojoj ja se molim o tome, trima li ja se upustit u to i ne, ja sam sanjala zapravo jednog dječaka, i ovaj, i onda sam ja pod dojmom tog svog sna, ja kad sanjam, ja sanjam u bojama, u zvukovima, u mirisima, uvijek je to nekako intenzivno, ja sam se odmah isti taj tren digla i otišla, taj prvi papir koji zapravo odneseš u taj, to nije matični ured, nego to je u ovu zgradu di je matični ured, u prizemlje, a to se sad, znači, zove Centar za socijalni rad, nadam se da sam dobro rekla, jer prije se zvalo Centar za socijalnu skrb. A zašto je mijenjao ime? Je, promijenilo se. Ovaj, odnese se papir u kojem ti, kao da jedno pismo nekome šalješ, ono, pismo neke namjere, odnosno, pošalješ,

1:19:04 molim vas, biste li me. Razmotrili? Razmotrili za, da te uvedu u registar za posvojitelje ili za udomitelje, jel, i ti u biti napišeš to pismo namjere, ajmo to tako nazvat, znači, ja sam taj i taj, imam toliko i toliko godina, a bavi se tim i tim poslom, i iz tih, tih razloga ili motiva želim posvojiti ili udomit dijete, napišeš to u dvije, tri neke jednostavne rečenice, i onda dalje čekaš kad će te oni nazvat, jer si u tom istome ostavija svoj kontakt, mail i broj telefona.

1:19:37 Meni je prijateljica jedna moja, koja je, sam ja saznala da je ona jedina se u to upustila, pomogla jednom ključnom rečenicom, a rekla je, šta više detalja napišeš o tome kakvo ti dijete želiš, to su ti šanse suženije, skučenije i manji je izbor djece koja te mogu dopast, šta ti nekako to slobodnije ostaviš, to su ti veće šanse, jel, i onda sam ja. Veće šanse za posvojenje općenito ili što? Općenito, znači, tipa, neko piše, želim dječaka koji je savršeno zdrav do dvije godine starosti, a taj neko je, recimo, sam, nema partnera, možda čak nema ni na zdravstvenom kartonu sve papire da je potpuno zdrav, nema, recimo, riješeno stambeno pitanje, ni stalan posao, a ima 52 godine, kolike su mu šanse i tebi da si ti socijalni radnik i da si ti taj koji donosiš o tome odluku, kolike su šanse da mu ti da dijete koje se tek rodilo, kužiš, znači, to su neke stvari koje, ono, gledaš kakvo, s kakvim ljudima raspolažeš, pa onda, naravno, da prema tome i, jeli. A možeš li uopće ući u proces, da, da nisi u braku ili nekakvoj?

1:20:48 Možeš, ima ljudi koji su posvojili, koji su samci, mislim, znači, recimo, riješeno stambeno pitanje nije uvjet, barem nije bija tad uvjet, ne mogu ja sad isto 100% reći, jer mi smo se u tu avanturu života upuštali prije više od 10 godina, tako da ja ne mogu sad reći kad se nešto sad promijenilo, stvarno nisam u toku, isto tako, mislim, čak nismo ni imali riješeno stambeno pitanje, onda, ovaj. A dobro, niste pod mostom bili, mislim. A nismo pod mostom, ja sam si rekao, i pod mostom isto nećeš, jel, nećeš dite onda ići tražit, ne možeš se za sebe pobrinut. Jasno. Tako da, ovaj, ono, mislim, mislim da je ključno u ulogu baš odigralo to šta smo mi u tim papirima zapravo napisali, da nam stvarno nije bitan spol djeteta, da nam nije bitna narodnost djeteta, da može imati dijete neke manje poteškoće, fizičke ili psihološke, zato šta, recimo, ja mislim da mene i tebe sad idu testirat od glave do pete ko dite, bi li ti nešto našli, ono, mislim. A valjda bi. Šta ja znam, česti bronhitisi, pa što nećeš zato ne posvojiti dite, jer dite kašlje svakih mjesec dana, kužiš, ne znam, ono, šta ja znam, dijete, ajmo reć, šta

1:22:01 ja znam, trebalo je možda krenut u školu, ali još ne izgovara neke suglasnike dobro, pa su se tražile odgode, ili motorički dijete nije još sazrilo da bi se upisalo u prvi razred, a ima, recimo, 6 i po godina, pa će ići sa 7 i po u školu, znaš, ono, mislim, koje su to, znaš, nisu to neke, ne znam, kakve poteškoće, možda nekome jesu, neko se ne bi s time nosija, jel, isto tako smo napisali, ako ima braće i sestara, da smo zainteresirani isto za braću i sestre, jel, neko kaže da ni slučajno želi jedno dijete, isključivo jedno, a dosta te djece ima svoje braće i sestara, svojih braće i sestara, ako ne na tom istom mjestu, ima, jel, na nekim drugim lokacijama, jel, tako da to je taj prvi papir koji pošalješ, i onda te oni zovu, nama je jako dugo vremena prošlo da nas je neko nazvao, zato šta je ispalo da je ta žena koja je glavna, vezana za to, bila na bolovanju nekom, i onda smo mi stvarno dosta to dugo čekali, dosta dugo je to, mislim, reći, recimo, 2, 3 mjeseca, 4, dok nas je uopće neko nazvao. A uvijek će, uopće je prvi kontakt. Prvi kontakt. E, moguće da je to malo bilo demotivirajuće, ajme, nisam vas niti nazvao. Ne, nego ja sam mislila, ma ja sam fala 100%, kakvi san, kakvo dite, šta sam ja sebi umislila u svojoj glavi.

1:23:14 Da, da, i bolje da. Ma i onako, kom briga, viš, da onako niko neće nazvat, nema veze, još smo mi mladi, vježbat ćemo, pa možda nešto. Možda nešto i uhvati, e. I ono, mislim, kao, nije to za nas, međutim, kako se to sve nekako zahuktalo, mi smo skužili par nekih razgovora sa socijalnim radnikom, sa psihologom, čime se bavite, šta radite u svom životu, znači, evo, kao da sad mi tu sidimo na nekom intervjuu, imate li braće i sestara, šta oni misle o tom vašoj želji da vi želite posvojiti, šta vam roditelji na to kažu, jel su oni spremni možda uskočit, pomoć ako je neka potreba, šta ja znam, takva neka pitanja koja nisu ništa komplicirana, zašto se uopće upuštate u to, koja vam je motivacija da želite, mislim, šta bi ja pitala bi tebe, kako, zašto želiš posvojiti dite, i tako, ništa to nije izgledalo, onda smo riješili smo neke testove inteligencije, ili ne znam kako se to zovu, neki općeniti testovi di imaš, znaš, ono, križić, trokut, krug, pa križić, trokut, pa praznik. A dobro, da, da, da, eto, uvijek je. Mislim, to je, ono, to smo riješili, neke crteži će, to se sjećam, pa pitanja neka, da li voliš svoju majku, ili uživaš li mučeći životinje, znaš. Naravno da da. Baš u teror u mačketi.

1:24:27 Da, da, da, zgušto mi je. I to su, mislim, te neke, ono, to je procedura koju moraš proći, onda te, i to je to, i onda kao, dođe ti vidjeti mjesto na kojem živiš i stanuješ, da vidiš jel to adekvatno za dijete, pogledaj imaš li neku sobu za to dite, onda mi kažemo, nismo sredili baš posebno za dijete sobu, ali sređujemo, ali na početku će valjda dite ako je malo spavat s nama, jel, u sobi, pa čak i ako nije malo, ako mu treba vrijeme prilagodbe, tako da, ono, to ništa meni nije izgledalo komplicirano, i onda tek kad si ti zapravo ušao u registar, kad su oni procijenili da si ti podoban za to, e, tako je, još si morao proći onu jednu školicu, to je isto taman država tad propisala, sjećam se da smo mi bili prva grupa u Šibeniku koja je imala nekoliko parova, to su bila druženja, jedan put tjedno, mi smo uživali na tim druženjima, nosili smo si gricke neke, smijali se, pričali o svom djetinjstvu, kako smo padali, kako smo, ne znam, kako bi, ono, pa bi, pa bi tićaća još jednu dao, i takve neke, ovaj, ono, prolazili smo neke te razgovore o tome šta ako nam, recimo, dijete se ne može još odviknut pelena, ima 4 godine, šta ako dijete počne ispitivati neko o svom podrijetlu, šta ako dijete ima neku svoju traumatsko iskustvo,

1:25:41 kako mu pomoći u tome, šta ako mu je potrebna pomoć oko škole, a ti nisi možda za to, ili šta, ne znam sad, evo, šta ako nisu mu još narasli zubići, šta, nemam pojma, i sad, to su neke te stvari, onda smo mi prolazili to kao u toj školici, koja, mislim, koja ne može tebe opremiti za život sa djetetom, ni kao roditelja, nema tu priručnika, ni to, ni to iko može, ovaj, to su ta neka pitanja, i onda kad smo mi ušli u registar, onda ti su oni nama rekli, imate 90 centara u Republici Hrvatskoj, sad vi možete te centre kontaktirat. Vi ima i tako puno, a? Da, ima ih jako puno, mislim, sad ne znam u ovom trenutku koliko ih ima, možda ih ima i više, neki su se, ono, znaš, razdijelili tako, znači, u našoj županiji, šta ja znam, ima sigurno Drniš, ima Knin, ima Šibenik, jel, ovaj, i onda, kao, tvoj zadatak je da ti njih kontaktiraš, pošalješ im svima mail, pa kad si posla mail, čak su se slala tad i pisma, onda kad si to sve skupa poslao, onda ih ti kontaktiraš, mi smo ti i ti, jeste možda dobili naš mail, pa ti neko bude grub, pa ti odbrusi nešto, kaže, pa ono, uglavnom, ja, mi nismo nazvali nikog, mi čim smo ušli u registar, ja

1:26:54 sam pomislila, aj, zvat ću kad mi završi školska godina, sad će mi još malo elitni praznici, ovo ono, pa ću nekoga zvat, čim smo dobili papire, čim smo ušli u registar da smo mi podobni, nama je zazvonija telefon, i zvali su za onog dječaka kojeg sam ja sanjala, i, ovaj, naravno da je on meni ostao u sjećanju iz tog sna, jer je stvarno bija jako, jako živopisan taj san, i ja kad sam njega vidjela uživo, kad sam ga. I koliko on ima godina tad? On je imao otprilike godinu i po dana. A, to, malen dječačić. Mali dječačić, krasni, živahni, koji je, ono. Ja sam im bila u cvijela upaljena, ko za najluđeg treninga, on je, ono, kroz Kalelargu bi išao na onoj trokolici, nije, zapravo je imala dva kola, drvena, bez pedala, onda bi on išao ovako niz askale, ja bi trčala za njim, i onda kad sam skužila da može, onda bi ga puštala, pa bi trčala kraj njega, umjesto da ga lovim i vatam. Kako su izgledali ti prvi dani kad je? A zapravo nastavi, znači, zvali su vas i koliko je onda trebalo od. Ništa, evo, to sam ti tila ispričat, to mi je bilo nevjerojatno, oni su nas nazvali i rekli su, slušajte, mi nekad smo znali raditi te neke krugove, da bi, recimo, za jedno dijete zvali pet parova, pa bi onda ti parovi došli na razgovor, pa bi mi među njima izabrali tri para, pa od ta tri para, oni bi išli vidjeti dijete prvi put, pa bi onda

1:28:06 ostala dva para, pa bi oni išli vidjeti drugi put dijete, pa bi ostao jedan par, pa bi se onda oni s njima družili, pa bla, bla, bla, bla, bla, bla, uglavnom, mi smo tamo došli, mi smo s njima obavili taj razgovor, mi smo rekli, slušajte me, mi nismo došli birat dijete, mi nećemo gledat ni kako dijete izgleda, ni kakve su moći, jer on ima nekih manjih poteškoća, ako se mi s tim možemo nosit, a mislimo da možemo, mi stvarno nećemo, ono, nama je samo bitno da se mi kliknemo, da se mi kliknemo i da nama bude jedan, da dobijemo jedan taj osjećaj, ono, da je to to, jel, i oni su rekli, jel bi vi njega vidjeli sad odmah, znači, na prvom tom razgovoru, to je bilo, kaže, ne radimo to baš često, ni inače, ali ako želite. Dobro, onda ste vidjeli ste ga, znači, odmah ste ga išli upoznati. Da, odmah smo ga išli upoznati, kad smo ga vidjeli, ja sam, ono, skoro pala u nesvijest, pa čovječe, ja sam ovo dite sanjala, točno pamtim te oči, taj osmijeh, te zubiće, krnjave, koji nisu svi na broju, mislim, on je bija presmiješan. Uglavnom, mi smo njega vidjeli odmah i to je stvarno bija, ono, ljubav na prvi pogled, mi smo mu nakon toga išli na jedan muzički seminar u Italiju, u međuvremenu, prije nego smo ga išli drugi put sresti, ja nisam mogla spavat, bila sam toliko uzbuđena, leptirići u trbuhu, ono, to šta, zaljubljenost,

1:29:17 samo sam mislila o njemu, kako je sladak, prolazak kraj dječjih dućana, šta bi mu mogla kupit. Da, da, već kompleti će zamišljaš na njemu i to. Da, da, da, a ono, ništa još nije riješeno, jel, sve može biti još da i ne, i ništa, čim smo došli, naravno, isti taj dan, ja nisam išla ni leći, ni ništa, ja sam isti dan zvala centar, i onda su oni, ovaj, dogovorili smo se da za drugi susret, i taj drugi susret je bija konačni susret, to je bija. Ne, e, uglavnom, ono što je bilo zapravo ključno, ja vjerujem da je to bilo ključno, mi smo 2-3 sata proveli s njim sami, sa strane su bile udomiteljica njegova, bila je žena koja je bila socijalni radnik, ili ne znam šta je bila, psiholog, pedagog, nemam pojma, iz tog centra, one su promatrale kako mi s njim šta, na igralištu, pa smo mu davali neku kašicu, pa smo ovo, ono, i, ovaj, kad smo išli ča, on je, njega je udomiteljica uzela u ruke, i sad ćemo se mi vidjeti sljedeći dan, vjerojatno opet, i on je počeo plakat, i rekao je, ovako, mama, i ono, zaplaka, i onda smo svi počeli plakat u tom trenutku, i onda je socijalna ta rekla,

1:30:25 ja mislim da je to to, tako da udomiteljica je bila jadna šokirana, jer to se tako prebrzo riješilo, ono, brzo je skupila njegove sve stvari, igračke, u auto, ovo, ono, mi smo došli potpisat neke papire, mi smo njega vodili doma, srića da smo imali stolcu koju smo posudili potajno od jednih naših prijatelja, ono, kao, aj, možda će nam slučajno za nešto tribat, malo smo nešto smuljali, jer nam je bilo neugodno išta reć. Niste baš o tome razgovarali. Pa nismo o tome razgovarali, nismo, ono, mi nismo očekivali da će to sad bit, evo ga, to je to, sad smo mi već tu, kužiš. I koliko je onda prošlo od tog prvog pisma, dobro, ova. Znači, od prvog pisma. Ajme, ajme, ajme, ignorirat ono dok vas nije. Kad smo mi dobili njegov rodni list, znači, on je bija kod nas doša doma, još nismo, znači, dobiješ novi rodni list, u kojem su novi podaci, mi smo, moje ime kao ime majke, muževljevo ime kao ime oca, novi OIB dobije dijete, znači, zadrži mu se datum rođenja, naravno, to ne možeš promijenit, ali svi su novi podaci unutra unešeni, i mi smo dobili taj rodni list na dan kad sam ja njega sanjala, 365 dana poslije. Da, da. Znači, godinu dana od mog sna je prošlo od kad mi nismo imali dite doma. On je od prvog dana bija, ono.

1:31:28 Ne, ne, ne, više sam mislio od tog pisma namjere, pod navodnik. Pismo namjere bija taj dan, ja kad sam sanjala, sam poslala taj dan pismo namjere. Od pisma namjere do djeteta u domu, godina dana. Pa dobro, to je, mislim, iskreno, zazvučalo mi je da je i manje prošlo, ali dobro, to bi valjda sve. Znači, manje kad smo mi papire tek dobili nakon 10-11 mjeseci. Dite smo dobili nakon 12, kužiš, znači, mi smo dite dobili nakon mjesec dana. Aha, aha. Znači, nakon riješenih, od kad smo ušli u registar, prošlo je mjesec dana od kad smo mi imali dite tu. A, to te pitam, a dobro, lako mi je za papire, kad ste vi njega doma doveli, to je pitanje. E, znači, kad smo mi ušli u registar za posvojitelje, od tog trenutka, dok dite nismo imali doma, prošlo je mjesec dana. Da, da, okej, to je ništa, mislim, stvarno ništa. To je ništa. Da. I to kažem ti, drugi susret, znači, prvi put smo ga vidjeli, bili pola sata, popili sa ženom kavu, popričali, i to je to. Mi smo drugi put došli u dom, poveli dite doma. Ono, onda, znali smo da ima svog brata biološkoga, i ja sam nekako dala do znanja da mi želimo imati još dice, pa smo se mislili hoće li nas zvat, neće li, šta isto može bit lutrija, ali ono, ja sam to tako žarko želila u svom srcu, da sam ja mislila, to će morat bit. Bila je korona, i onda su nas nazvali iz centra, rekli, slušajte me, braci su papiri riješeni,

1:32:44 ako mislite doći, potvrda, rukavice, maska, na ćemo se ispred centra, idemo ga odmah vidjet, ne možemo se po centru smucat, ovo, ono, korona je u punom jeku, mi smo, ono, rekli, može, može, nema problema, šta god, mi smo došli, sreli ga, upoznali, sutra došli po njega. Znači, potpisali papire i poveli dite kući, mi smo, znači, nakon, ono, taj vikend smo proveli tu s njim, ono, i to je to, on je osta s nama, i. A koliko ste onda dugo bili razdvojeni? Oni nisu bili razdvojeni, nego je on se u međuvremenu rodija. A, okej. E, jer su oni 4 godine razlike. A, da, da, e, pa baš. Mi smo ga točno 4 godine poslije dobili. A, okej, cijelo vrijeme mi neka matematika u glavi, pa mi, nije mi najjasnije. A onda su nas oni dosta naknadno javili, by the way, ono, da, da, shvaćam, shvaćam. Da, da, da, jer mi smo u međuvremenu, ja se uopće ne sjećam da li smo i ti jedan poziv dobili, zato što ti u registru odmah stoji pored tvog imena da vi već imate dijete, i onda normalno da ljudi onda zovu druge ljude koji su u registru koji nemaju dijete, jel, tako da mi smo, nismo dobivali baš tako pozive. Onda, ovaj, na isto, na jednu motivaciju jedne moje drage prijateljice, ona je rekla, pa

1:33:56 zašto ne bi, kao, se prijavila isto za udomiteljstvo, pa sam ja rekla, pa možda bi mogli. To je kao privremeno. To je privremena skrb o djetetu, ali ako udomiš dijete koje ima pretpostavku za posvojenje, onda imaš šanse da to dijete ostane kod tebe. A, ono, ja i Mate se gledamo, dečki su toliko živahni, ono, kao da imamo četvero, peterо djece, a ne dvoje, da, ono, mi smo stvarno zahvalni, to su prekrasna djeca, zdrava, pametna, ono, talentirana muzički, obadvojica, spretni za sport, koje god vrste, ono, prekrasni. Ma super, ajde. Tako da, ono, to su baš bila, ovaj, dica za nas, i to smo nekako stvarno znali od prvog trenutka, to je baš bilo. A ovo zadnje je baš kućno. Pa zadnje je ono što smo rekli.

1:34:45 Izrada. Nije. Molim? Nije. A nije? Nije kućna izrada. A nije? Znači, ne, ne, shvatio sam da je jedno vaše baš, ali nekto vam se krivo. To su sve naša dica, ali nije. Ma mislim, ajde, znaš šta mislim. Ali, evo, nemaju naše gene. Biološki, jel. Ali, ovaj, ne, ne, ne. A, okej, okej. Ne, ne, mi smo se stvarno, ušli smo u registar za udomiteljstvo, ponovno smo prošli čitav taj proces koji smo prošli i za posvojiteljstvo, i, ovaj, ja sam, znači, zvali su za tu djevojčicu koja se tek rodila, imala je 5 tjedana, i, ovaj, mi smo, ono, mislim, ja pitam navečer Matu prije spavanja, kao, hoćemo, mislim, prije 2 dana smo podvukli crkvu, zaključili da smo gotovi, da smo zahvalni, da nam je dosta. Ajde, moli Boga, možemo još, šta sad. A on kaže meni, pa koji su nam realni, koji su nam realni razlozi da kažemo da nećemo, koje nam je opravdanje, ono, osim što smo nenaspavani, stalno smo umorni. Pa dobro, i to će proći, mislim, šta sad. E, kao, koji nam je realan razlog, to nije realan razlog za ne uzet dite. I ja, ono, okej, luđi si od mene.

1:35:49 Ajmo. I ništa, uglavnom, ja sam nazvala centar, i žena, ono, razgovarali smo 20 minuta, smijali se, baš nam je bija neki super ugodan razgovor, ona mi je ispričala neke stvari o njoj, i ja sam, ono, već sam se odmah zaljubila, iako je još nisam ni vidjela, i ne znam ni kako izgleda, ni ništa. I onda je ona rekla, ovaj, meni na telefon, ovaj, slušajte, ja stvarno imam dojam da je to to. I, ono, mi nećemo zvat druge ljude, nego, ajmo se upoznat, ajmo vidjet šta možemo napraviti, još uvijek je isto bila korona.

1:36:18 Mi smo imali taman sa tim svojim Izaija 35 prvi koncert u tom gradiću, na jednoj konferenciji, i onda smo mi svojima u bedu ništa nismo htjeli reći, napravili smo sve testove, stavili smo opet rukavice, masku, otišli smo u taj dom je vidjet, i, ono. To je bebica, mislim. To je bebica, mala, mislim, mala. Koliko si rekla, mjesec i po? Da, imala je, znači, samo da izbrojim, imala je 5 tjedana. Ajme, pa niti mjesec i po. Baš bebica, bebica. Kad smo prvi put čuli da su to žene, ono, mislim da je imala možda 3 ili 4, nemam pojma. 10 dana, 15, ne znam, uglavnom nešto tek rođeno. Ma nebitno, ali u svakom slučaju, ono, beba. I ništa, mi došli, oni nama, evo, stigli ste nam, ono, mi kao, da, kao zbunjeni, evo, taman je gladna, ono, nosi ovako malu štručicu, ono, rodila se valjda imala, ne znam, 2 kila, ono, nosi bebu, neku malu smotuljak, kao, taman je gladna, evo, bočica, evo, kao. Evo, mama, puf. E, da, kao, mislim da je čak rekla, evo, mama, što je me isto, ono, kao, šokiralo, sjedimo na tom kauču, ja je, cijela skoro sam rekla, ja je dojim.

1:37:26 Držim tu bočicu, gledam u nju, ono, Mate se drži za glavu, slika je sa svih kuteva, ono, potajno, znaš, kao da nam imamo, ako bude, naša ćemo, ono, imat prve te slike, ono, zauvijek, trajno, za uspomenu, gledamo je, kako je smiješna, slatka, jedva oči otvara, ono, gleda, ono, prsti, jako je slatka. Ja joj, ono, nešto počnem pivat, ona se cijela umiri, popije tu bocu, ova žena, ono, o, pa čestitam, kao, sve popla dite. I tako, ništa, uglavnom, mi smo, ovaj, opet isto, drugi susret, došli smo tamo, i one su rekle, nema šta, mislim, trebamo sad te papire za udomiteljstvo potpisat. Ona je tribala doći, međutim, bija je neki lapsus, ono, u papirima, napisali su krivu godinu, ili neki krivi datum, nemam pojma. I, evo, ništa, to je bilo to, mi smo čekali papire, i na kraju je prošlo možda godinu dana, godinu i po dana je prošlo. Ja sam bila na, prvo na tom udomiteljskom dopustu, i čekali smo da se sve riješi, ništa, znači. Čekaj, tako ste dugo morali čekat onda. Pa da, i sad, ono, zamisli da je to dite stalo cijelo vrijeme negdje u ustanovi, kužiš, čekajući, tako da je, ono, to bila baš super prilika. I za mene i za nju, da se nekako zbližimo od početka, stalno mi je bila u onoj marami, spavala

1:38:38 na meni, 24 sata se nismo odvajali. Znači, ček, nisam te shvatio, jesi onda, jeste onda dobili sad? Da, da, mi smo je dobili na 2 mjeseca kao udomljenu, kao udomljenu, i onda su još godinu i po dana je prošlo dok se nisu riješili papiri za posvojenje, dok ne dobije prezime i. Da, dobro, aj, to je, mislim, glavno da je kod vas, pa lakoće to sve doći, ono. Da, tako da, ovaj, evo, sad oni navijaju za još, a mi smo, ono. Dobro, ajde, sad stvarno možda crtu. Stvarno, okej, 3 je baš lipi broj.

1:39:08 Napravili ste svoje, znači, iznad, ono. Pa jesmo, jesmo, naš stariji sin, on je bija toliko uporan, ja želim bracu i seku, bracu i seku, bracu i seku, bracu i seku, i onda smo ga iznenadili sa bracom, on ostaje kod bakice, onda smo doveli na iznenađenje brata, onda je rekao, aj be, dobio sam seku, ja kažem, ne, ne, braco je samo riječ, smo ga još ošišali. Onda je rekao, dobio sam bracu i onda je nastavio svaki dan govoriti, bože, daj mi seku, ja bi još seku, daj si mi brata, ali molim te, još i seku, ja bi rekla, daj, nemoj mu dosađivat. Kako je bilo sa tako malim bebačem? Pa prekrasno, prekrasno, ja sam baš, baš sam istinski uživala, tu je bija taman počeo i naš neki život u predgrađu, da ne kažem selu, jer ovi moji u Dubravi ne daju reć da je to selo.

1:39:52 Tako da sam, ono, imala već i neki vrt, kokice, i onda mi je tako bilo baš lipo, baš smo istinski uživale. Stariji je krenio u školu, srednji je krenio u vrtić, imale smo dosta nekog vremena same, nas dvi. Ja sam imala vrijeme tad, nakon dugo, dugo vremena, sjedit dugo za klavirom, zato što je ona jako, jako uživala u zvuku glazbe. Tako da ja bi svirala po sat, dva, tri, svaki dan, ona bi spavala na meni zamotana u marami.

1:40:23 Tako da smo se tek nedavno, ono, sad je već 4 godine napunila, a do nedavno je spavala na meni, što je već postalo, ono, ne mogu više. Da. Ali, ovaj, evo, sad su se nekako odvojili, sad smo nas dvoje predahnuli, sad, ono, mogu susrese i s mužem. Da, da, da, je. Šta mi je isto lipo, baš mi je falio ovih 10 godina. Je, je, djeca, bome su djeca, onako, ispitivaju granice odnosa roditelja i to je onako. Gadno je, mislim, gadno, glupo je sad reći gadno, ali da, treba imat strpljenja, ali ono šta uvijek ljudima govorim, da to sve i prođe, mislim, to nije baš prebrzo prođe, ne mogu reći, ali evo, mislim, sad. Pa znaš šta, ovaj, sad, znaš, kad vrtim film, pitam se, jesmo mogli šta bolje? Da li ti sebi postavljaš to pitanje, jesi ti mogao šta bolje? Ne, sve je savršeno.

1:41:15 A šta znam, uvijek je može bolje, naravno, ali mislim da to nema, nema nekog smisla. Jedino mogu, mogu jedino pitat pitanje što sutra mogu ili danas bolje. A što sam mogao prije, ah, to je bilo pa prošlo, to je gotovo. Šta je da je. Pa znaš šta, meni ono šta mi je uvijek nekako ključno, stvarno sam sigurna u izbore svoje, sigurna sam u izbor svoje struke, znači definitivno sam sigurna da trebam u životu bit muzičar, ne znam kako bi nešto drugo, ja sam se spremala za prijemne, za ekonomiju, krenula sam se spremat za pravo i tako dalje, ja vjerujem da bi ja dovoljno tvrdoglava i uporna opet i to izgurala do kraja, ali stvarno to ne bi bilo za mene. Sigurna sam u izbor svog muža, definitivno.

1:41:59 Imate isto ime, praktički. Tako je. I nekako sam stvarno sigurna da ta dica su stvarno naša dica, ono, da je to određeno nekako od početka, da su točno tu di tribaju bit, da su došli u pravom trenutku. Ja stvarno nekad zaboravim da ih nisam iz svoje utrobe rodila, ali. Ma šta je to na kraju i bitno, mislim. Ma e. A znam ja njima nekad reći, ajde, nisam se mučila, koće, ono, pa pušeš se, pa se udebljaš, pa se ne možeš ukrenuti, pa boli sve kad ideš roditi. Ali dobro, uglavnom, uglavnom, u to sam sigurna. A ovo sve drugo, ovako, ove svakodnevne neke, to sve preispitujem uvijek. Mene, mene žalosti kako je u društvu i kulturi, neko su djeca, em šta ih manje imamo generalno, em je nekako sve ko da je protiv djece, onako, sad ono vani, sad, ne znam, restorani ili hoteli bez djece, pa mislim, koji je to način, to je meni toliko uvredljivo, toliko mi je to, mislim, shvaćam da, ajde, onako, imaš, to je tržište, je li, da ono, imaš sad za ovo, za ono, i bez djece, ali to mi je nekako anti, anti, antičovjek,

1:43:10 anti, anticivilizacijski, onako. I ono što me žalosti, često se nađem se u društvu, ne znam, svi smo mi, hvala Bogu, 40 plus, tipa na piću ili nešto, čovječe, ono, za nas s tobom hrpu, jedini ja imam djecu, ono, ja imam samo dvoje, nije to nešto, ono, specijalno, mislim, pa kako, čovječe, i onda, i onda čujem, ono, kad, kad, neko takve priča bude, a ja želim uživati, želim putovati, želim ovo, a mislim, čovječe, ono, o čemu ti pričaš, ono, kao da ne možeš putovat s djecom, ili uživati. Pa znaš, kad smo putovali s dicom, oni mogu ti reći da, da je baš prekrasno putovat s dicom, znači, naj, naravno, s najstarijim najviše, on ima toliko lipih sjećanja i uspomena, da on toliko često to spominje, da, ono, to je tako bogatstvo, zapravo, putovat s dicom. Mislim, triba imati novaca više, naravno, ali, ovaj, pa ne znam šta bi ti rekla, znači, ja sad kad pogledam svoj život do prije 10 godina, i od tad, od kad smo počeli bit roditelji, do sad, znači, eto, prošlo je 10 godina, kao da, ono, prije nije ni postojalo, nekako, uopće se, ne mogu se vratit više u taj film, znači, ima tih nekih momenata u kojima mi možda, bi trenutak za sebe i za svog muža, da smo sami,

1:44:23 ali nekako se potrudimo da dobijemo, makar na bini. Eto, bar ste tamo. To je nama dejt. Skoro pa sami. Skoro pa sami, čak nekad smo znali i sami odsvirat, ali, šta znam, nije nam toliko gušt možda samima, ali, nameće se nekad da budemo sami, čak i na bini. Kao da je malo se pomaklo, dosta smo svi postali komotni u nekom smislu, što manje nekakve žrtve, jer ti u principu, kad imaš djecu, ti sam sebi više nisi najvažniji, to je. Ali ja mislim da i kad imaš muža, nisi više sam sebi najvažniji. A dobro, ajde ipak, ali mislim, drukčija je odgovornost ipak prema djetetu nego prema supružniku. Dobro, naravno, muž bude preživ sam, a dite je malo više na tebi, je, je. I ono, i tu se i neki određeni, ne kažem, ne možeš rasti i bez toga, ali stvarno, ono, mislim da je, kad tu takvu vrstu odgovornosti, kad si ti, za ne samo, ono, šta ćeš mu dati jesti sutra, nego, nego jedno, kad si odgovoran na, baš onako, odgovornost je žestoka, mislim, to je i tako nepovratno na neki način, jednom kad uđeš u te vode, to ti je to, ono. Pa da, evo, ti si bija spomenija ove telefone, mobitele i to, mislim, kad

1:45:35 ti ditetu ponudiš nešto, znači, moja dica nemaju mobitel. Najstariji sin ima mobitel koji može samo poslat poruke i nazvat, ne zato što smo mi strogo protiv mobitela, mi imamo kući gadgete i uređaje s kojih oni mogu igrat svoje igre ili gledat neki sadržaj, oko kojeg se dogovorimo, ovaj, ili gledamo zajedno. Ali ja volim, evo, sad recimo, oni su svi doma, ja sam na svom godišnjem odmoru, oni su svi kući na svojim ljetnim praznicima, od vrtića i od škola, i ja sad, evo, smišljam neke igre za starije i neke glazbene radionice ili glazbaonice ili kako god ću to nazvat, nemam pojma, i ja to sad isprobavam s njima kući. Oni krepaju od smijanja, njima je to toliko sad smiješno da oni, mama, ajmo opet ono od jučer, ajmo, a šta misliš kad bi ovu, kad bi njoj promijenili to, kužiš, ono, smišljamo neke igre koje bi bile zanimljive i odraslima. I ono, meni je tako to super s njima prolaziti, naravno da se ti nekad umoriš, da ja njima nekad kažem, daj, ajde, odigrajte onu svoju igru da mogu skuhat ručak, ali ne volim nekako da nam je ta glava u tom telefonu, kužiš, da, da mi dite, znaš, ono, da me sluša, ali ne sluša me, nego, ono, pogled mu prolazi kroz mene. Tako da, tako i ovo, evo, evo, recimo, kad ti posvetiš dan ditetu, u nekoj aktivnosti koja

1:46:50 je njemu omiljena, ja točno znam šta svako moje dite najviše voli. I kad ti uspiješ njima posvetit vrijeme, koliko se ti ispunjenije osjećaš? Koliko si ti onda, kužiš, ono, i na kraju oni će mirniji ići spavati, kužiš, i ono, sve će bit mirnije, odmah je drugi dan bolje. Kad im pružiš ono šta im treba, potreban im je dodir, neki zagrljaj, potreban im je pogled, potrebno da ih saslušaš. Ako su manji, da možda klekneš, da ih pogledaš u oči, da ti nešto pokažu. E, to, to sam često znao raditi, klekneš ili čučneš i onda onako. Da, ili nešto ti sad, ona meni hoće pokazat nešto šta je velika fora, nek skače u bazen, ma kako, skakaj u bazen, skoči s prve skale na nultu, mislim, ali to je sad, ono. To je njoj veselje. Da vidi plivat sama, bez rukavica, ono, potopi se. Danas je divno si, divno si. Bravo, da ipak stavimo jedan, ovaj.

1:47:41 Tako da, ono, mislim, to je tako njima, mislim, ne kažem ja da ja svaki put super reagiram, da sam svaki put otvorena, oduševljena, ali nekad, ono, možda progutat tu knedlu, suzdržat se, stisnit zube, pa. Ili, recimo, kad mi se dogodi da i povičem ili da nešto nezadovoljstvo neko izrazim ili neku kritiku, da mogu znat se ispričat, kužiš, da na kraju dana ili u tom trenu, ajme, čekaj, čekaj, ne, ne, ne, oprosti, ne mislim tako, ne mislim to, ne, ne, ne mislim da si linčina, nego i da si bezobrazan, nego nemoj tako reagirat na brata ili na sestru, pa znaš, ono, ić se ispričat, oprosti, ne mislim tako, oprosti, ili na kraju dana. Je, ja mislim da je to važno, treba znat sa svojima, onako, mislim, nije često, ali uvijek, kako sam ja onako i samokritičan, i sad ne znam, dobro, ovaj stariji je relevantniji za tu priču, i onako, ne da se sad izderem, nego onako, nešto kažem, ali kasnije mi bude, a ne uvijek, ponekad ocijenim da je bilo i okej, ono, reakcija. Bolje kad ti dite ocijeni, iako ja mislim da, a nije, mama, to je tako bilo s tobom. Znam, ali s djecom, mislim da ne možeš baš bit prijatelj, nego, moraš te neke granice imati s njima, onako, relativno čvrste, ali opet, ono, i mi smo ljudi, ja znam pogriješiti, ja mu dođem kasnije, ispričamo se, malo popričamo o tome, i vidim da to, ali ne pet dana kasnije,

1:48:56 to moraš odmah, relativno odmah. Neka sunce ne zađe nad vašom srdžbom. E, tako je. Tako da, mislim da to djeci jako puno znači, kad nekom priđeš kasnije i to, i ono. Je, jer meni bi stariji znali nekad reći, kad bi se ja ispričala, on bi rekao, šta je tebi, ja bi još gore reagira da se razboliš. Ili ono, ajme, oprosti, stvarno, a onda, ma šta ja sad to već oprosti, ja znam bi tako reći, pa bi ja rekao, ajme, ko je divno ti. To, i volim te, recimo, volim te, ja znam da sam ja materi svojoj, od kad sam počela svojoj dici govorit, volim te i oprosti, da sam i njoj počela govorit, pa me na početku najprije gledala, šta ti je, sve u redu. Da, da, već poludila, da. Mama, baš te volim, ono, okej.

1:49:36 Lijepo od tebe. Pa znam, znam, ali kao. Da, da. Tako da, ovaj, evo, širit ljubav. Širit ljubav. Reci mi, jesi šta ovako po koncertima išla ovo ljeto, jel ti samo, samo sviraš ili. Samo po vlastitim. Samo vlastite pohađaš. Pa evo, sad je sutra 28.7., ne znam jel se govori datum, ne znam jel ti to. Ma govori šta govoriš. Jer ne znam kad stavljaš, znaš, ovo kad ti to izlazi, pa onda. Za dan, dva, čet, ali reci ti šta govoriš. 28.7. je Arsenov rođendan, i Mate i ja ćemo odsvirat dvije pismice na početku tog događaja ispred Muzeja grada Šibenika, kasnije se ide u kuću Arsen, tamo će bit promocija CD-a Matije Dedića, koji je zadnji live snimljen baš u Arsenu, i onda dan poslije će bit s orkestrom Komornim Šibenika ispred katedrale, odnosno između katedrale i vijećnice, isto koncert u Arsenovu čast.

1:50:40 Tako da, ovaj, evo, to će bit nešto šta ću posjetit. Nažalost, ne idemo prečesto na koncerte, ali recimo organiziramo festival slobodne glazbe na Murteru, ove godine nam je bio 18., tako da smo na tim koncertima isto svoje, svoje, koje mi u vlastitoj organizaciji, ajmo to tako reć. I ono, kad se dogodi neka prilika za na Tvrđavu, rado odemo barem jedan put u Srilita i tako, sad smo počeli i klince isto vodit za sobom, da oni isto malo to dožive, pa nešto im se više svidi, nešto manje i tako. Jesi li bio na Tvrđavi ove godine? Ove godine još nismo, ali recimo, možda bi mogli. Kako se tebi sviđa taj izbor izvođača, šta dovode? Pa izbor izvođača možda nije sve po mom ukosu, ukusu, ali recimo, kad sam slušala Gregorija Portera prije 2-3 godine, kad je prvi put bio, možda je bilo i 4, nemam pojma, sad da ne kažem krivo,

1:51:32 on mi je baš, ono, pojam, nešto baš za moju dušu, ono, da slušam ga i da sanjam da se ja popnem tamo skupa s njim na tu pozornicu. O, je li? Pa slušaj, ja sam uvijek visoko sanjala, ili sam imala velike snove, a puno bih se ostvarila. Slušaj, ti probaj, ako ovi spavaju, security, možda će ti proći. A ne, ili ako mi je koji security u rodu, ono, znaš, aj, rođo, daj, pušti me. Tako da, ovaj, ima dobrog izbora, ima, mislim, čini mi se kao da ima izbora za svakog po nešto, tako da, ovaj, ne bismo imali žugati, jel mislim da se ljudi stvarno trude i, ono, stvarno se nekako nivo kulture, kulture grada diga na jednu veću poziciju, šta kad sam ja studirala, za vrijeme mog studija, znači prije malo više od 20 godina, sam mislila, ono, pa neću se ja u Selendru valjda vratit, već sam si tražila posao u Zagrebu i, ono, nisam stvarno mislila o povratku tu, činilo mi se, ili ću ostat u Splitu ili ću otić u Zagreb ili negdi van, nemam pojma, ali ovo mi se činilo, ma nema šanse. Slušaj, koliko novaca utapaju javnog u to, nadam se da ima nekog pomaka, ono. Da. Ja onako dosta to komentiram i, ono, ne znam, sad čisto, evo, jedan ovako podatčić na

1:52:49 Tvrđave kulture, se 2025. godine preko 4% sveukupnih budžeta proračuna u samo tu jednu instituciju uplatilo. I sad, ono, i to naravno nije jedina kulturna institucija, i nisam nužno kontra kulture, ne daj Bože to, ali onako, isto se tu poprilično se izdvaja novca, dok, ne znam, za neke druge stvari, infrastrukturne, ovako i onako, a nikad se nema novca, uvijek su neki prioriteti, ovo, ono, tako da, ono, ne znam, malo je to isto komplicirana priča, svaka čast na koncerte na Tvrđavi i to, ali isto to na kraju košta, ono, 40-50 eura ako je iz Ništa, ako je neko zvučnije ime, i pitam se koliko tu na kraju Šibenčana na kraju i ode, vjerojatno ne baš previše. Je, čini se, ima da u zadnjih godina dosta dolaze ljudi iz okolice i. Da, da, koji ono će potegnuti, jer do će i užasno je skupo i sve, ovaj, piće, ali dobro, mislim, to je sad, fini je to venue, ne kažem ja, ono, ali stvarno, ono, se ponekad se pitam gdje je ta granica koju moramo potegnuti, jer, ovaj, jer političarima se to omililo, znači, samo se sve više i više,

1:54:01 onako, i kad gledaš to, ja to sam luđak, pa to pratim, sad gledaš kroz godine, onako, ono, čovječe, oni su to učetverostručili, mislim, ono, jel imate ikakve tu granice ili šta, ono, mislim. Da, trebalo bi neki pametan raspored napravit, a da su svi zadovoljni, a to vjerojatno nije ni lako, znaš, tako da. A nije sigurno, da. E, tako da, ovaj. Posebno ako ćeš zvučna imena dovodit, onda treba i platit. E, tako je. Da.

1:54:28 Ja stvarno, evo, ne znam, ja se samo osjećam da, mislim, moram to reći, kako sam jedan put od grada tražila neko sufinanciranje, jer sam htjela upisat neki dodatni studij muzikoterapije, koji je tek bija otvoren tad u Osijeku, sad se prebacio u Zagreb, i, ono, baš mi se činilo, ajme, to je baš bila dobra prilika za mene, obzirom da sam i radila godinu dana s djecom s posebnim potrebama, i to mi se stvarno nekako svidilo, međutim, nije se nekako to prepoznalo, iako bi se to sigurno, ja bi to sigurno vratila djelomično tako, šta bi pomogla možda gradskom vrtiću ili šta ja znam, šta bi već bilo potrebno.

1:55:10 I takve neke stvari, mislim da je, možda nema sluha za neke, znaš, ono, za te neke potrebe, a svi viču da je potreba ogromna, i da djeci je potrebna razne, razne terapije na koje će djeca moći ići, kužiš, obzirom da se to nudi samo na jednom mjestu, i samo za jedan mali broj djece, a većem broju je potrebno, eto, to je recimo meni nekako mi ostalo, baš. Nije ti bilo pravo. Nije mi bilo pravo, ali znaš šta, na kraju, kad sam sve to zbrojila i oduzela, onda sam skužila da nije bija ni pravi trenutak za mene. Tako da, sad se upuštam sama i plaćam si sama, iz ovog velikog budžeta kojeg zaradimo sa svirkama. Ali, evo, to mi je još uvijek nekako napeto, i vola bi da to mogu provuć nekako i među odraslima koji su zdravi, koji nemaju, koji svi, jer mi svi imamo neke posebne potrebe, ali ne mora nužno znać da imamo neke dijagnoze ili.

1:56:08 Ništa, Mateja, imam brzo trčanje, možeš ići. Dobro. Šalim se, mislim da je, ovaj. Da je više nego dovoljno. Da smo pokrili sve. Hvala ti na gostovanju, baš mi je bilo, baš mi je bilo ugodno. Evo, obično za kraj volim reći, zapratite ih na mrežama, a ti nemaš nikakve mreže, šta ćemo sad, gdje vas ljudi mogu. Morat ću, morat ću pokrenut, moram kupit bolji telefon, jer mobitel mi je kanta.

1:56:35 Ali dobro, da, morala bi otvorit neki profil, tako da, ako mislim radit ove radionice za odrasle, a radit ću ih od rujna, tako da, ovaj, morat ću, morat ću i radit toga, da ljudi uopće znaju šta radimo, di radimo, kako radimo. Slušaj, moj ti je savjet oko toga, to je današnji, ono, znači, to je današnji forum, je li, ono, diskurs preko kojeg se vodi, i to ti je besplatno, mislim, ti možeš sad, ne kažem ja da sve što staviš će biti viralno i to, ali to je način za kako doći do ljudi, da se zna za tebe, ne, ali ne mislim sad, ono, se zna za tebe iz nekog, ono, bezveznog razloga, nego, ono. Pa ja uvijek nekako mislim, ne triba se znat za mene, nego neka ljudi znaju za ono što će biti. Tako je, za projekt na kraju, šta, šta to. Koji će ljudima bit korisno, da. Da, evo, ništa, možda me ovo potakne na otvaranje profila. Da, eto, ako treba savjeta, javi se, ovaj. Ako treba, možda da ostavimo broj telefona. Da, da. Hvala ti puno, Vlado, šta si me ugostija, i šta si mi da, da mogu bit takva kakva jesam, i šta si odgovorija na neka moja pitanja. Nema na čemu, bilo mi je super.

1:57:47 Eto, ljudi, subscribeajte se, lajkajte, pomozite malo, zapratite Mateu u rujnu, ne prije. Eto ga, pozdrav svima, čao. Pozdrav. Zapratite.